ЗАВРШНИЦА
Владимир: Јесам ли ја спавао
док су други патили? (1)
Послератна српска проза ( изузимајући Андрићеве романе написане у току другог светског рата а објављене непосредно у годинама после ослобођења) , може се слободно рећи била је под утицајем и контролом нове власти која је настајала. Учесници рата на страни победника, најчешће и сами креатори новог, социјалистичког поретка, писали су своја дела робујући догмама соцреализма и из тих оквира стваралачки никад нису изашли.Нова власт је захтевала да дају свој допринос стварању новог човека и нових вредности.Рат и изградња новог друштва биле су главне, готово задате теме. Поглед на ту стварност из другог угла био је проскрибован и цензурисан, тако да је митизација те стварности била неминовна и једино могућа. Писци из тог периода нису ни покушали да учине напор, такав начин мишљења био је стран њиховом бићу и они су се лако препуштали лагодности власти, па је , у крајњем резултату уметничка слика те стварности постајала искривљена и лажна.Њихова дела извршила су огроман утицај на формирање свести младих генерација. Тај утицај наставио је да траје отупљујући критичку свест, доприносећи једноумљу. ни промена друштвеног система није успела да обеснажи погубан учинак тих књига. Једноставно, других није било.
Стварносна проза, доминантна у седмој и осмој деценији прошлог века,окренута стварности у којој је настајала, пропустила је могућнот да ту стварност разобличи и покаже наличије система у коме је негован култ личности и владала бирократија. Ограничена тематиком ( периферија града, тамне стране живота, често натуралистичке сцене ) , скучених изражајних средстава ( сказ као облик приповедања преузет из руске књижевности, народски језик, локална боја ) и најчешће нискомиметске фигуре, није ни могла да искаже универзалне истине и проговори о општој ситуацији човека у свету. Најбољи писци ове струје, у почетку прогањани као “црноталасовци” временом су “прихваћени” али на дистанци, под будним оком власти. Могли су да буду и награђени, и награђивани су. То је штетило њиховој уметности, спутавало их да дубље зароне у стварни живот који је био мета њихових пера. Обећани искорак у ново у српској књижевности тако је изостао. Стварносна проза најзад, изгубила се у површности и тривијалности.
Документарна проза, настала крајем седме, заузеће водеће место у осмој деценији прошлог века. Промена сензибилитета читалаца, који “више верују мемоарима генерала као фикционалној, измишљеној књижевности” како је говорио и писао Данило Киш, добиће највиши уметнички израз у
његовом делу, пре свега “ Гробници за Б.Д.”. Заснована на документу, стварном или измишљеном, омогућавала је пуноћу и убедљивост песничке слике, држећи се још целине али и наговештавајући фрагмент и приповедачко раслојавање. Тиме је припремљен терен за постмодерну у којој су две поменуте особине препознатљиви знакови. У српској књижевности документарна проза могла је да да више, на првом месту у разобличавању животне стварности у којој је настајала. Тај недостатак је очит, а што је то тако, разлози су већ набројани.
Постмодерна, полазећи од учења да су све вредности релативне и да се свет не може сазнати као целина него само у фрагментима, уводећи вишегласје у приповедни текст ослањајући се на њега , имала је могућност да продре у најдубље слојеве стварности што је у делима већине великих светских писаца и учињено, сметнула је с ума да је и текст, у крајњој линији, од речи сто је у њеном систему озбиљна напуклина. Али постмодерна није могла да премости ту провалију између текста и речи. Неоформивши се никад као школа или књижевни правац, отворила је низ могућности уметничког обликовања приповедне грађе, остајући нажалост, на површини животне стварности. То важи, у првом реду за српску књижевност. Најбољи представници овог периода нису ни дотакли животну стварност, остајући на нивоу преживелих националних идеја и митова или утонувши у испразност и пуку забаву. Српска постмодерна, иако превођена у свету, није дала дело без кога би овај период у српској и светској књижевности био препознатљив.
Шта даље? Критичка књижевност, фантастичка књижевност или нека друга која се овде – онде помаља ? Тешко је предвидети какав ће бити будући сензибилитет писаца и читалаца нити шта ће стварност донети. Једно је сигурно: животна стварност је ту и бесомучно јуриша на поједница. Он стоји збуњен, не зна одкле ударци долазе. Хоће ли писци реаговати на тај напад достојно и како доликује, оним што је њихово једино оружје: књижевним делом ? Једно је сигурно: будућа књижевност мора бити са предзнаком те стварности. Или је неће бити.
Владимир: Јесам ли ја спавао
док су други патили? (1)
Послератна српска проза ( изузимајући Андрићеве романе написане у току другог светског рата а објављене непосредно у годинама после ослобођења) , може се слободно рећи била је под утицајем и контролом нове власти која је настајала. Учесници рата на страни победника, најчешће и сами креатори новог, социјалистичког поретка, писали су своја дела робујући догмама соцреализма и из тих оквира стваралачки никад нису изашли.Нова власт је захтевала да дају свој допринос стварању новог човека и нових вредности.Рат и изградња новог друштва биле су главне, готово задате теме. Поглед на ту стварност из другог угла био је проскрибован и цензурисан, тако да је митизација те стварности била неминовна и једино могућа. Писци из тог периода нису ни покушали да учине напор, такав начин мишљења био је стран њиховом бићу и они су се лако препуштали лагодности власти, па је , у крајњем резултату уметничка слика те стварности постајала искривљена и лажна.Њихова дела извршила су огроман утицај на формирање свести младих генерација. Тај утицај наставио је да траје отупљујући критичку свест, доприносећи једноумљу. ни промена друштвеног система није успела да обеснажи погубан учинак тих књига. Једноставно, других није било.
Стварносна проза, доминантна у седмој и осмој деценији прошлог века,окренута стварности у којој је настајала, пропустила је могућнот да ту стварност разобличи и покаже наличије система у коме је негован култ личности и владала бирократија. Ограничена тематиком ( периферија града, тамне стране живота, често натуралистичке сцене ) , скучених изражајних средстава ( сказ као облик приповедања преузет из руске књижевности, народски језик, локална боја ) и најчешће нискомиметске фигуре, није ни могла да искаже универзалне истине и проговори о општој ситуацији човека у свету. Најбољи писци ове струје, у почетку прогањани као “црноталасовци” временом су “прихваћени” али на дистанци, под будним оком власти. Могли су да буду и награђени, и награђивани су. То је штетило њиховој уметности, спутавало их да дубље зароне у стварни живот који је био мета њихових пера. Обећани искорак у ново у српској књижевности тако је изостао. Стварносна проза најзад, изгубила се у површности и тривијалности.
Документарна проза, настала крајем седме, заузеће водеће место у осмој деценији прошлог века. Промена сензибилитета читалаца, који “више верују мемоарима генерала као фикционалној, измишљеној књижевности” како је говорио и писао Данило Киш, добиће највиши уметнички израз у
његовом делу, пре свега “ Гробници за Б.Д.”. Заснована на документу, стварном или измишљеном, омогућавала је пуноћу и убедљивост песничке слике, држећи се још целине али и наговештавајући фрагмент и приповедачко раслојавање. Тиме је припремљен терен за постмодерну у којој су две поменуте особине препознатљиви знакови. У српској књижевности документарна проза могла је да да више, на првом месту у разобличавању животне стварности у којој је настајала. Тај недостатак је очит, а што је то тако, разлози су већ набројани.
Постмодерна, полазећи од учења да су све вредности релативне и да се свет не може сазнати као целина него само у фрагментима, уводећи вишегласје у приповедни текст ослањајући се на њега , имала је могућност да продре у најдубље слојеве стварности што је у делима већине великих светских писаца и учињено, сметнула је с ума да је и текст, у крајњој линији, од речи сто је у њеном систему озбиљна напуклина. Али постмодерна није могла да премости ту провалију између текста и речи. Неоформивши се никад као школа или књижевни правац, отворила је низ могућности уметничког обликовања приповедне грађе, остајући нажалост, на површини животне стварности. То важи, у првом реду за српску књижевност. Најбољи представници овог периода нису ни дотакли животну стварност, остајући на нивоу преживелих националних идеја и митова или утонувши у испразност и пуку забаву. Српска постмодерна, иако превођена у свету, није дала дело без кога би овај период у српској и светској књижевности био препознатљив.
Шта даље? Критичка књижевност, фантастичка књижевност или нека друга која се овде – онде помаља ? Тешко је предвидети какав ће бити будући сензибилитет писаца и читалаца нити шта ће стварност донети. Једно је сигурно: животна стварност је ту и бесомучно јуриша на поједница. Он стоји збуњен, не зна одкле ударци долазе. Хоће ли писци реаговати на тај напад достојно и како доликује, оним што је њихово једино оружје: књижевним делом ? Једно је сигурно: будућа књижевност мора бити са предзнаком те стварности. Или је неће бити.
Мирољуб Милановић*
Одломак из књиге ПОЛА ВЕКА ЋУТАЊА.
Један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века
Пожаревац: Едиција Браничево: Центар за културу, 2008. 125 стр.
стр. 107 -110
________
1. С.Бекет : “ Чекајући Годоа “ ,Просвета, Нолит, Завод за издавање уџбеника, Бгд.1981. , стр.115.
Напомена издавача: Радо ћемо објавити текстове другачије оријентације, на овом блогу, под једним јединим условом, да противаргументација буде ваљана...
Нема коментара:
Постави коментар