Тајна ћутања

Овде ће бити пружен простор ћ у т а њ у уопште , дубини ћутања... (ЋУТАЊЕ. Стваралачка, беспоштедна, књижевна и друштвена критика)

четвртак, 22. октобар 2015.

Cпот бившег председника Иве Јосиповића "Напред Хрватска" и пародија

Милошевић у хрватској кампањи

Срби све присутнији у предизборној трци у "лепој њиховој" пред коначно изјашњавање 8. новембра. Најгледанији видео-запис у којем се чују "Марш на Дрину" и "Живела велика Србија" 
ЗАГРЕБ ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА 
И ОВА предизборна кампања у Хрватској, најжешћа до сада, не пролази без Срба. Мало-мало па их неко спомене, било Србе у Хрватској, било државу Србију. Али Срби су последњих дана најприсутнији у хрватској јавности преко једног од пропагандних спотова који је оборио све рекорде гледаности на друштвеним мрежама. А главни лик је нико други до Слободан Милошевић.
Све је почело са спотом бившег председника Иве Јосиповића, који улази у антологијски избор најнеуспешнијих пропагандних порука. У њему Јосиповић, који је и музичар, лупа удараљкама, а иза њега, у соцреалистичком маниру стоје млади чланови његове странке Напред Хрватска, који на крају сви вичу "Напред Хрватска". Е, онда је уследила пародија у којој је све исто као у изворном споту, осим музике и завршне поруке. Наиме, на крају спота почињу да одјекују звуци "Марша на Дрини" да би се онда зачуо и глас Слободана Милошевића који изговара "Живела велика Србија"!
Самостална демократска српска странка је Државном изборном поверенству предала листе кандидата за Далмацију и Лику, а на челу листа су Милорад Пуповац за средишњу Хрватску, Миле Хорват за источни део и Мирко Рашковић за приморско-далматински део. Председник странке Војислав Станимировић сматра да ће СДСС дати сва три представника мањина из редова Срба, а да постоји шанса и за освајање четвртог мандата на грађанским листама.
А како сада стоје ствари, није немогуће да ће баш сигурна три гласа представника српске мањине бити пресудна за ове изборе.
ПУЧ ПРОТИВ ПУПОВЦА
ЧЛАНОВИ Главног одбора СДСС-а Синиша Љубојевић, заменик жупана Карловачке жупаније, и Срђан Миланковић, други човек Вуковара, за изборе у Хрватској неће се кандидовати као чланови странке, већ на самосталној листи.
Незадовољни су како Милорад Пуповац води странку и тврде да ради искључиво за намиривање српске политичке елите, а не и за народ. Незадовољници кажу да се страх увукао у СДСС и предлажу план којим би почели да се решавају проблеми прогнаних Срба.
НЕЖНОСТИ
У НЕПОШТЕДНОМ дуелу ХДЗ-а и СДП-а око избегличке кризе, ХДЗ је прво оптужио леву коалицију да је донедавно подржавала српске покушаје проглашавања Хрватске фашистичком државом, а онда заратила и са Београдом. А онда су хадезеовци, у последње време, постали крајње нежни према Србији, као и Мађарској, са којом Милановић готово стално размењује варнице.


http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:572950-Milosevic-u-hrvatskoj-kampanji

Шта се дешава са "Државном лутријом"?


АМЕРИЧКА компанија "Џи-тек" и аустријски "Новотек", који су заинтересовани за српско тржиште игара на срећу, покушавају да избаце Војску Србије из посла са "Државном лутријом". А њихови лобисти месецима коче већ урађене измене закона, како би прогурали одредбе које им директно иду наруку.
Ова закулисна игра, како незванично сазнају "Новости", траје већ више од девет месеци, а интензивирала се у последњих месец и по, после "лото афере". Због рата за профит на тржишту игара на срећу, Војска годишње губи минимум 15 милиона евра, а држава много више!
Лобистичке измене закона, како их зову приређивачи игара на срећу, довеле би до тога да Војнотехнички институт, који је прошле јесени добио посао одржавања и развијања информационо-пословног система "Лутрије Србије", буде маргинализован, док би "Џи-тек" и "Новоматик" добили монопол.
Закон би, практично, прописао такве стандарде за покер и слот апарате, да би их испуњавале само "Новоматикове" машине. Ово би скинуло тешко бреме са леђа аустријске компаније, која на лагеру има на стотине хиљада машина откад је руски председник Путин протерао коцкарнице у казино зоне. Ако би они, уместо ВТИ, добили лабораторије за лиценцирање покер и слот апарата, јасно је ко би имао примат.
У ОПАСНОСТИ 60 КОМПАНИЈАЗбог закулисних радњи побунило се Удружење приређивача игара на срећу Србије. Они наводе да "лобистички предлог измена Закона" све приређиваче гура у дебели минус и гаси око 60 компанија у нашој земљи. Драстичним мењањем начина пословања, односно протеривањем слот-машина из кладионица, обезвредила би се инвестициона улагања у овај сектор од око 150 милиона евра, а мноштво људи остало би без посла. Мање новца ишло би за Црвени крст, спорт, лечење од ретких болести...
Предложене лобистичке измене такође предвиђају да се смањи проценат зарађеног новца "Лутрије" који иде у буџет, чиме би држава претрпела огромну штету. Тренутно, око 60 одсто добити иде на даље развијање пословања "Лутрије", док се преостали износ дели 60 према 40 одсто у корист државе. Ако би странци узели контролу над "Лутријом", без тендера, добит државе би се преполовила, а нето приход дуплирао и створила могућност извлачења екстрапрофита без улагања.
Предложено је и да се порез на разлику у уплатама и исплатама у кладионицама повећа са 15 на 25 одсто, што би "убило" готово све кладионичаре, односно конкуренцију. На списку законских решења лобиста је и укидање ТВ извлачења лотоа, али и омогућавање апсолутног приступа видео-лутријским терминалима. То би ономе ко има лабораторију за електронски надзор игара на срећу донео апсолутну контролу над целим тржиштем. За то је заинтересован "Џи-тек".
Актуелни закон о играма на срећу предвиђа три националне лабораторије - за сертификацију и лиценцирање покер-апарата, за лиценцирање онлајн игара на срећу и за електронски надзор. Мада је добила овлашћење од Владе, Војска, односно ВТИ, сада има само лабораторију за онлајн клађење. Да би добио и преостале две, потребне су законске измене, које лобисти "минирају". Војска годишње губи 15 милиона евра, које би могла да уложи у развој.
Међу лобистима многи су блиски некадашњим кадровима Г 17. Они су до сада већ успели да издејствују да једини неопорезовани добици буду они добијени у казинима! Такође су издејствовали да слот и покер апарати морају да се сертификују сваке године, као и да не може да их буде мање од пет на једном месту. Нови предлог је да се та бројка повећа на 15 по локалу.


http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:572946-Austrijski-i-americki-lobisti-guraju-svoje-zakone-Izbacuju-vojsku-iz-Lutrije

среда, 21. октобар 2015.

Прилог новом жанру врхунског виртуелног политичког ријалитија

КОЛУМНА НЕДЕЉЕ

НЕ­ДЕЉ­НИК

Вече с премијером

На­ци­ја ће ве­че­рас гле­да­ти по­ли­тич­ки шоу у ком ће Алек­сан­дар Ву­чић об­ја­ви­ти мно­го то­га: Хо­ће ли би­ти из­бо­ра или не­ће? Оста­је­мо ли на про­е­вроп­ском пу­ту, во­зе­ћи се на ру­ски гас, или кре­ће­мо ка Ру­си­ји, али у по­лов­ном „гол­фу”
Подразумева се да сам, на позив Жељка Митровића, одговорио судбоносно „да”. Ко би, иначе, пропустио емисију вече с премијером, коју је аутор емисије, колега Драган Ј. Вучићевић, познатији као Вучко, назвао „Тешка реч”? Наиме, у паузама гостовања Александра Вучића, у ударној политичкој емисији ТВ Пинк гостују и остали припадници такозваног јавног живота, али њих је све мање код Вучка, а све више на „Фарми. Или су побегли у „Парове”, преко „Малдива”?
Готово је извесно да ће нација вечерас гледати емисију у којој ће премијер Александар Вучић објавити много тога: Хоће ли бити избора или неће? Остајемо ли на проевропском путу, возећи се на руски гас, или крећемо ка Русији, али у половном „голфу”? Можда је могућа и следећа геополитичка опција. Да парафразирам председника Томислава Николића, могли бисмо да изненадимо Кинезе и неког њиховог Тарабића, па да Кинези узвикну: „Дошли неки бели људи, да се наједу пиринча и напију воде с Јангцекјанга”.
Како је најављено да ће се у вечерашњој емисији читати и двадесетак Шешељевих питања за Вучића, било је заиста тешко одолети изазову и не присуствовати новом жанру врхунског виртуелног политичког ријалитија. Питање је, само, хоће ли у студију Шешељ проговарати кроз Вучка или ће се однекуд створити војводин холограм и навалити на Вучића? Тешко, јер, с обзиром на већ најављена питања лидера радикала, она немају ону Шешељеву жестину која се креће изван сваке личне и политичке коректности. Војводина питања за Вучића су много већи доказ да су се, како тврди махом залудна београдска чаршија, политички отац и син помирили. Наиме, отац се готово у свему слаже са сином који је пре седам година побегао од куће. Односно, од радикала.
За емисију сам се загревао гледајући директан пренос прославе седмогодишњице Српске напредне странке на Пинку. Чинило се да се Вук Драшковић, у првом реду, осећао клаустрофобично, седећи до Палме и Веље Илића. Славни редитељ Емир Кустурица је био велико и неочекивано појачање напредњака. Морам да питам Вучића – да га Куста ипак није ставио у неугодан хладноратовски контекст када је истакао кобан британски утицај на Србе. Или, што би рекла некадашња чувена водитељка уметничког клизања у старој Југи Милка Бабовић, да уметник Куста није превише инсистирао на „уметничком дојму”, у овако загуљеним спољнополитичким околностима, када треба отворити поглавље 35? А у њему, видео је Вучић то и сам, а потом и констатовао – има грозних ствари.
Слава, а нарочито лажна, неуништива је. Дакле, довољно је што се прочуло да ћу седети заједно с премијером око два сата у програму уживо, па сам осетио извесне бенефиције код радних људи и грађана у свом крају. Пропуштају ме, наиме, у реду за бурек. Чим знам Вучића, не само да постојим. Мора да и вредим. Неколико њих тражи да их запослим. Заправо, већ двоје њих. Отуда и овај текст. Осећам, просто, како се делић премијерове моћи „телепромптује” ка мени, како би рекао министар војни Гашић.
У хај-тек добу се, заправо памте слика и сценски ефекти. Како ће мој лик бити у кадру, као неуништиви доказ присуства спектаклу, могу мирне душе чак и дрхтати пред Вучићем као комбајн на леру, што је, ако се не варам, стара Тијанићева фора која описује стање свести новинара који уместо питања муца својим речима.
То је оно што Вучића издваја од осталих политичара, осим још Ивице Дачића. Они наступају као поп или фолк звезде, зависно од афинитета, наравно. И, за разлику од Коштунице и Слобе, политички маркетинг не сматрају бојним отровом.
Дакле, као што је некада Богдан Тирнанић Тирке обећао да ће писати предговор књиге о вискију, а потом то заборавио – вероватно је мерио дужину шанка у некој кафани с границама отаџбине која се распадала, па је Небојша Пајкић тај пропали историјски списатељски подухват, односно белину, потписану са Б. Т. назвао најбољим Тиркетовим текстом који није написан – тако и само присуство у најгледанијој политичкој емисији која се емитује на најгледанијој комерцијалној телевизији, па макар и не изговорио ни реч, представља доказ славе новог доба.
Зашто бих, наиме, причао, кад сам и овако „славан”… А, и зашто бих се замерао човеку! То је, међутим, лакши избор. Далеко је забавније и драматуршки изазовније упитати председника владе зашто се сада у Србији не живи од свог рада, како је пре две године обећао. Или је „бољи живот”, као истоимена маратонска телевизијска серија, национални усуд или метафора наших судбина која се репризира у правилним терминима. Нарочито током изборних кампања.
Разуме се да бих волео да Вучић распише изборе. Неколико нас из „Политике” спори се већ месецима када ће грађани ванредно на биралишта. Међу нама, реч је о опклади. Група којој припадам кладила се да ће се општи избори одржати у децембру. Неколико колебљиваца је за то да ће грађани бирати у априлу, док апсолутна мањина, којој припада наша главна уредница, сматра да ванредних парламентарних избора неће ни бити.
Вучић ме је већ јуче помало разочарао јер није најавио расписивање избора на напредњачком рођендану, док су Ивица, Љиља, а верујем и Бојан Пајтић – одахнули. Равничар Бојан има времена да консолидује снаге на сремском фронту, док ће Ивица још владати дипломатијом и Оебсом. А Љиља неће платити ручак.
Можда ме, ипак, премијер обрадује вечерас. Биће преседан ако то објави у политичком шоу-програму, али је то неизбежно. Порашће гледаност, а тиме и број гласова. Нарочито ако пробијемо термин распредајући о евроинтеграцијама и тиме украдемо време, и понешто и славе, од јунака имања код Лисовића.
Александар Апостоловски објављено: 18.10.2015 у Политици

четвртак, 15. октобар 2015.

Букерова награда Марлону Џејмсу



ЛОНДОН - Јамајчанин Марлон Џејмс добитник је престижне књижевне награде Букер за роман "A Brief History of Seven Killings" (Кратка историја седам убистава), који је заснован на покушају убиства популарног регемузичара Боба Марлија. 
Председник жирија Мајкл Вуд истакао је да је Џејмсов роман "најузбудљивија књига на листи" и да је "пун изненађења, секса, насиља и псовки" , преноси АП.
"Један од ужитака читања романа је и тај да кад год окренете страницу нисте сигурни ко ће следећи причати причу", истакао је Вуд.
Трећи Џејмсов роман говори о политичком насиљу на Јамајци, диловању дроге, а такође говори и о животу Боба Марлија, који је у књизи назван "Певач".
Причу прича много наратора, од гангстера преко духова и дилера дроге до агената ЦИА-е. Такође књига обилује и дијалектима од америчког енглеског до јамајчанског сленга.
Џејмс (44) је награђен са 50.000 фунти (77.000 долара).
У ужем избору, поред Џејмса, били су и добитница Пулицерове награде Ен Тајлер са породичном сагом "A Spool of Blue Thread", хавајска књижевница Хања Јанагиара са романом "A Little Life".
У трци за Букера је био и роман о имигрантима "The Year of Runaways" британског писца Сунџива Сахоте, "The Fisherman" нигеријског писца Чигоза Обиоме као и дигитална драма "Satin Island"британца Тома Макартија.
Ово је друга година за редом да за награду могу конкурисати и романи свих писаца који пишу не енгеском језику, а који су и других националности.
Награда Букер је основана 1969. године и сваке године се додељује за најбољи роман написан на енглеском језику.
Букерова награда Марлону Џејмсу | Култура | Novosti.rs

субота, 10. октобар 2015.

Зашто?

ДРУГА СТРАНАЗашто Мира?

Има ли Мира Марковић право на јавно мишљење и зашто су против тог права најгласнији они који су на Мири и Слоби направили имена и каријере  
Што год се више удара у демократска прса, Србин је све искључивији. Нема код Срба, самозваних демократа, либерала, ни трунке разумевања за оно што кажу њихови идеолошки, политички опоненти. Боре се, српске демократе, за право на мишљење, али под условом да је то мишљење идентично њиховом. У противном, дакле, ко мисли другачије, тај је националиста, екстрем, фашиста и не сме му се дозволити да јавно наступа. Такви су им и медији, новинари који себе назваше независнима, слободнима. Ево вам случај Мире Марковић.
"Новости" су објавиле њене мемоаре, интересовање јавности је изнад очекивања, продаја такође, уздржаних нема. Е, сад се у ову причу убацују српске демократе, политичари, независни новинари. Они сматрају да Мира Марковић нема право на јавну реч, на мишљење. Какви црни мемоари, то се њој дозволити не сме.
Лично, не делим ниједан политички став с Миром Марковић, немам пријатеље који о њеном друштвеном ангажману имају лепу реч, држим да је бављење политиком госпође Марковић овој заједници донело више штете него користи, али, зар је то, побогу, разлог да овој жени одузмемо реч?
За протеклих 15 година настало је брдо од увреда, оптужби и лажи на рачун Мире Марковић. По томе јој ни проклета Јерина није равна. Водила је државу уместо Милошевића, затварала медије и људе, наручивала убиства, украла милијарде... и још много сличног прилепили су јој уз име, зависно од маште њених противника.
Ниједна од ових оптужби никада није имала наставак зван доказни материјал. Ни једна. Нико се није потрудио да оде корак даље од мржње и лажи. Оптужба због које Мира Марковић није у Србији, већ у Русији и на потерници Интерпола, каже да је дотична подстрекивала председника некакве стамбене комисије да једној жени додели гарсоњеру. То је једини службени "злочин" Мире Марковић. Ако неко каже да није једини, да има доказе за бар једно од горе изнетих непочинстава, зашто ћути? Зато што воли Миру или зато што лаже, измишља?
Сад кад се појавило сведочење Мире Марковић, какво год да је - а интересантно је и од велике важности да се разуме владавина Слободана Милошевића - почели су да пене и шкрипе зубима њени противници из деведесетих. Исти они, политичари и новинари, за које данас нико осим најближе родбине не би знао да није било Мире и Слобе, на чијим су именима изградили своја каква-таква имена. Биографије у којима с поносом истичу борбу против Мире и Слобе.
Ко би и шта би данас били да им не беше Мире и Слобе?


Зашто Мира? | Политика | Novosti.rs

недеља, 13. септембар 2015.

У Музеју Орсеј у Паризу овог месеца се отвара изложба "Раскош и беда: Слике проституције,1850-1910" и прва је велика поставка на ту тему



У Музеју Орсеј у Паризу овог месеца се отвара изложба "Раскош и беда: Слике проституције,1850-1910" и прва је велика поставка на ту тему.
Када се спомену импресионизам и друге тенденције француског сликарства пре и око 1900. године, често људи стереотипно помисле на хрпе сунцокрета и пластове сена, беба и балерина које добро изгледају на разгледницама или на зидовима у соби,
Међутим, модерна француска слика није била баш толико умирујућа. Париз је крајем 19. века био град у великој друштвеној транзицији, а у уметности је било приказивано више од свакодневице, био је приказиван нови урбани свет у свој својој замршености, пише ББЦ.
Проститутке су биле честа инспирација уметника у Паризу тохг времена.
Најреволуционарније слике из тог доба су Манеова "Олимпија" и Пикасове "Госпођице из Авињона" пошто су на обема приказане сексуалне раднице.
Проституција, тада скривена у сенци, је за те сликаре била оличје модерности, и док су инспирацију проналазили у дамама ноћи, они су такође сматрали да између студија и бордела није велика граница.
Чувени песник Шарл Бодлер је у својим раним интимним часописима на питање шта је уметност, одговорио да је уметност проституција.
На проституцију се данас посматра као на једну од категорија у друштву која не наилази на одобравање, о тим женама се говори са гађењем, али у Паризу је крајем 19. века проституција била централни део свакодневног живота - приватна ствар са јавним последицама.
Проституција је била строго регулисана током владавине Наполеона Трећег и то се наставило у 20. веку. Позивање на њу је било незаконито, а жене које су желеле да се тиме баве морале су да се региструју у полицији, да раде у једном борделу и да плаћају порез.
Такође, постојале су и куртизане, које су се више котирале на друштвеној лествици, пошто су сем продавања секса, нудиле и гламур, разговор, представљале су престиж и многе од њих су постале познате личности.
Уметници и писци међу којима су Шарл Бодлер, Ежен Делакроа, Гистав Флобер и други прихватали су проституке и куртизане и оне су биле инспирација за многа њихова дела.
Манеов модел за "Олимпију" међутим није била проститутка, али је изазвала скандал на најважнијем уметничком догађају у свету - Салону 1865. Новине су писале о тој слици са бесом.
Та слика је саблазнила тадашњу јавност на два нивоа, један је формални, а други друштвени. Олимпија је жена представљена као богиња љубави, а била је само проститука. Мане је том сликом рушио друштвене обичаје и правила новог Париза пошто је померио проституцију са маргине друштва у његов центар.
Куртизане су можда биле засуте накитом и лепо обучене, али већина проститутки су углавном биле очајне жене које су побегле из француске провинције, које су имале мало новца и сигурности и често су биле жртве насиља.
Повремено су и уметници кроз своја дела приказивали проблеме које су оне имале, што је радио Тулуз Лотрек којем су проститке такође биле велика инспирација за дела.
На изложби у Паризу биће представљена управо дела уметника којима су инспирација биле проститутке и куртизане.


Протистуција као инспирација-изложба у музеју Орсеј | Култура | Novosti.rs

недеља, 6. септембар 2015.

Порнографија - протерана и наручена

Доприносећи дијалогу о уметности у време нацизма, минхенска Пинакотека модерне уметности упоредо је изложила дела коју су наручили нацисти и она која су протерали
Рембрантово дело које је својевремено Хитлер „протерао” из Немачке
Франкфурт, Хајделберг – И док многи кажу да је за цео свет штета што Академија лепих уметности у Бечу својевремено није примила Адолфа Хитлера на студије сликарства и тиме поштедела свет његове политичке каријере и Другог светског рата, „допринос” нацистичког вође уметничким водама и даље изазива полемике у Немачкој. Хитлерова дела су на крају рата уништена или их је углавном америчка војска запленила и дан-данас се налазе у њеним архивама. Међутим, Хитлеров утицај на уметност, како кроз она дела која су направљена по наруџбини нациста, тако и кроз она која су „протерана” из Немачке, минулих месеци изазива велику пажњу.
У недавној акцији у неколико немачких градова полиција је открила велики броја уметнина урађених по Хитлеровој наруџбини, за које се деценијама мислило да су изгубљена или уништена. У дому једног предузетника пронађене су бронзане скулптуре коња у природној величини, које је урадио нацистички скулптор Јозеф Торак за потребе Канцеларијата новог рајха, као и две женске статуе које је Фриц Климш урадио за двориште испред седишта Хитлерове владе. Међу бројним уметнинама, пронађен је и огроман рељеф Хитлеровог омиљеног скулптура Арноа Брекера, који је фирер планирао да стави на тријумфалну капију нацистичке престонице.
Полиција је ухапсила осам осумњичених, старости од 64 до 79 година, под оптужбом да су држали украдену робу, а рацију је извела захваљујући холандском детективу који открио да су скулптуре понуђене на продају на црном тржишту. Иако у Немачкој није забрањено продавати уметнине наручене од нациста – ако наравно нису украдене – трговина овим делима о је и даље велики табу у Немачкој. Ниједан уважени немачки трговац уметнинама није спреман да преузме ризик да га повезују са нацистичком уметношћу. Али, далеко од тога да у свету не постоји тржиште нацистичке уметности и оних који желе таква дела да купе.
„Постоји огромно црно тржиште (нацистичких уметнина и предмета), нарочито у САД где се она могу слободно продавати и куповати”, каже Артур Бранд, чија је компанија „Артиац” специјализована за истраживање фалсификованих и опљачканих уметничких дела, при чему је помогла немачкој полицији да уђе у траг Тораковим бронзаним коњима.
Међутим, сада се у Немачкој повела дебата шта радити са овим делима и да ли их треба изложити. Портпарол немачке министарке културе Монике Гритерс каже да је доказано да дела припадају држави, а да се министарство залаже да дела буду приказана у музеју као илустрација како су нацисти користили уметност у пропагандне сврхе. Немачки историчари уметности кажу да не би требало скривати ова дела јер та тајновитост од њих ствара мит, а неопходно је све то демистификовати.
У расправи о уметности у време нациста, неочекивано је са друге стране Атлантика стигла вест да би Светски музеј еротске уметности у Мајамију могао да се пресели у Немачку, јер добар део његове колекције од 4.000 дела чине уметнине које су нацисти „протерали” из земље сматрајући их „дегенеративном” уметношћу. Према тврдњи Андреаса Краса из овог америчког музеја, у току су преговори са Универзитетом Хумболт у Берлину, а у колекцији музеја се налазе дела, између осталих, Рембранта, Пабла Пикаса, Ханса Белмера и Фернанда Ботера.
Овај музеј у Мајамију је основан захваљујући колекцији Наоми Вилциг, супруге банкара Зигија Вилцига, једног од Јевреја који су преживели холокауст.
„Како се Немачка у потпуности променила тако, не само да су Јевреји добродошли у Немачкој, већ у Немачкој желе да буде враћена ’искварена’ уметност, коју је Хитлер желео да уништи”, каже Иван Вилзиг, који је са својим братом Аланом и сестром Шери наследио музеј у Мајамију.
И док преговори са Универзитетом Хумболт још трају, минхенска Пинакотека модерне уметности већ је допринела овом својеврсном критичком дијалогу о уметности у време нациста, отворивши изложбу под називом „Против уметности: дегенеративна уметност – нацистичка уметност – збирка после 1945”. Овај музеј у срцу Минхену, који се сматра градом из којег је кренула нацистичка идеја, ставио је једне преко пута других дела која су нацисти сматрали „дегенеративним” и она која су наручили. Намера им је била јасна: Немачка не може да се суочи са својом историјом уколико се остаци те прошлости скривају далеко од људи.
Ненад Радичевић  објављено: 5.9.2015. у Политици

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Sasa Trajkovic | 05/09/2015 14:08
Vlast je uvek koketirala sa umetnoscu kao sredstvom za manipulaciju i vizuelizaciju drzavnih i nacionalnih simbola.
Svi veliki drzavnici su znali znacaj i ulagali u umetnost.
Kralj Milan je kupovao na umetnickim aukcijama po Parizu i Becu i to je njegova ostavstina narodu i drzavi.
Nazalost nacizam i soc realizam su degradirali umetnost jer su je kontrolisali a umetnost bez individualnosti i slobode je propaganda a ne umetnost.
Deda Djole | 05/09/2015 16:51
Glavni grad Bavarske - Minhen, koji vec ima bogate muzeje (Stara i Nova Pinakoteka, Lenbachhaus . . .), dobio je nedavno Dokumentarni centar posvecen Nacionalsocijalizmu. Na mestu gde je ranije bila Braon zgrada – sediste NSDAPa, podignuta je moderna zgrada ciji fond prikazuje dolazak nacista i njihovo osvajanje vlasti, progon komunista, Jevreja, Roma i dr, koncentracione logore itd.

Oci u oci sa prosloscu, hrabar potez moderne Nemacke !

недеља, 21. јун 2015.

Царствуљак Уроша Великог / Мирослав Димитријевић

КОЧИНА КРАЈИНА


Згуснуле се војне као млади врбаци
Па нам више не требају скеле ни бродице
С леша на леш скачући прелазе сељаци
Преко Дрине Мораве Лаба и Ситнице

Извештише се тако Срби да пливају
Завезаних руку и боље од жабе
Научише да сами себе изолују
И граде заклоне од ребра-тарабе

Загустиле и магле: сабљом да их сечеш
Само се проредили људи и храстови
Шетка се јадан Коча и лелече:
Под којим записом буну да обнови

Хоће усред земље крајину да прави:
Где си видео срце а на крају тела
„Скијање на води нека те забави"
Саветују га преко и-мејла

Код багрданског теснаца паде месец у воду
И загати Мораву све до Сталаћа
Срби одстрелише и последњу роду:
Више се не коти ни куче ни маче

Преродиле војне као плави шљиваци
Па нам више не требају чамци ни пловице
С леша на леш скачући прелазе божјаци
Преко Пека Тимока и ретке скитнице

   = извор: СРЕЋАН КРАЈ.  Нове и изабране песме. Први том – Изабрана дела Мирослава Димитријевића, Удружење Свесловенске учености, Београд, 2015, 281 стр. – стр.: 241 (Из циклуса Царствуљак Уроша Великог)


Готово непознати целовечерњи филм Мирослава Антића на Фестивалу европске књижевности. Филм снимљен 1971. године, а Антић је добио Златну арену у Пули за сценарио, али је убрзо стављен „под катанац”

 Бата Живојиновић  и Мира Ступица у "Доручку"
ЧЕТВРТИ Београдски фестивал европске књижевности (БФЕК) који почиње 23. јуна у Дому омладине, приказаће готово непознати целовечерњи филм песника Мирослава Антића, "Доручак са ђаволом".
Филм је снимљен 1971, а Антић је за овај сценарио награђен Златном ареном у Пули. "Доручак са ђаволом" је његово најзначајније кинематографско остварење, али се филм због своје изразите критичности према идеологији тадашње владајуће партије врло брзо нашао у "бункеру". Главне ликове играју Мира Ступица, Велимир Бата Живојиновић, Павле Вуисић и Драгомир Бојанић Гидра.
Овогодишњи БФЕК, како је најавио "Архипелаг", организатор манифестације, приказаће на отварању немачко-аустријски филм "Вољене сестре" Доминика Графа, који говори о животу и љубавима Фридриха Шилера, а у понуди су и ТВ драма "Дрвени сандук Томаса Вулфа", настала према истоименој драми Данила Киша, у режији Бранка Иванде, "Порнографија" Јана Јакуба Колског, снимљен по славном роману Витолда Гомбровича, који је освојио бројна признања на светским фестивалима.
        == из коментара читалаца: Zorz 21. јун 2015. 00:54 : Pa trebalo Vam je samo 44 godine da ga pustite...Samo...Repovi OZNЕ ne popustaju...



„Доручак са ђаволом” коначно ван бункера | Култура | Novosti.rs