Тајна ћутања

Овде ће бити пружен простор ћ у т а њ у уопште , дубини ћутања... (ЋУТАЊЕ. Стваралачка, беспоштедна, књижевна и друштвена критика)

недеља, 25. септембар 2011.

ЗАОСТАЛИ ЖДРАЛ / ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ (1880 – 1945)



Поглед кроз летве. Кош Лукића у Мишљеновцу. Снимак Иван Л. 24. 09 2011


            Тешко се наваљујући на окраћу дреновачу, и поткошено гегуцкајући, Тома Мијајловић из Велике Хоче, често прилазише прозорима своје одаје час на једну, час на другу страну. Погледиваше на исток пут Суве Реке и на југ, пут Града, како Подримци само и зову стари царски Призрен. Послао је он на обе стране још јутрос две старије жене из своје куће да му уходе наступање Бугара и известе га шта бива са нашим поломљеном војском. Јер сам није могао да пође. Био је рањен у ногу још у Кончулском кланцу, некако га донели дома да сад муку мучи и са својим јуначким срцем.
            А кроз прозоре се преко дворишта ништа не виђаше. Прошло је јесење подне шеснаестога дана новембра по старом броја- њу. Свуд унаоколо падаше крупан мокар снег, да би се ваљда јаче осетила сва страхотна коб над призренским пољем, које су тога дана остављале и последње заштитнице. Не снег и лапавица, но права грозота. У сивој магли саставило се небо и земља да се не  виде ни најближе хочке куле, а камоли пут који води ка Граду, а камоли велико поље и она сутеска између Коритника и Бистрика којом војска и избеглице јаве у незнану даљ.
            Напреже своје орловске очи кроз прозоре Тома Мијајло- вић, а види да је све узалудно. Из сивога теста нико не избија да му штогод каже, а не чују се нигде ни пушке ни топови. Са полу- отвореним устима стоји он беспомоћно и осећа да наступа онај час кад ће се замаглити и у његовој души, кад ће све притиснути тама, јер тако увек бива, причали су му стари, кад се „царства мијењају“. Хтеде да уздахне, хтеде да јекне, али се трже, стиште зубе и кроз душу му као грмљавина протутње покор и према судбини и према Богу који је тако намешта. Љутито се окрену од прозора, приђе и спусти се покрај огњишта, проклињући љуту пушку арнаутску што га као и многе друге није још на време покосила, те да после највеће радости ослобођења не дочека поново страхоту ропства и срамоте...
            Подрима је имала више чувених породица са пушке и ју- наштва. Све за песму и причу. Имала Грковиће, Леденичане и Јовичиће. Није се могло рећи чија је пушка боље одвајала. Велика Хоча била је још гласитија. Ниједно село, ниједан крај није дао толико јунака, ни толико невероватних подвига у Турском цар- ству. Маниташевићи су и презиме добили што Арнаути нису њи- хово јунаштво и њихову средњовековну борбеност могли друк- чије објаснити. Али међу свима њима најотменије јунаштво било је у породици Мијајловића. Каогод што су и сами то били, као цекини међу талирима. Гледни витезови, господски домаћини, па метни и мудри на збору, непрзнице и неубојице. Тад, кад је човек цењен поглавито по томе колико је  каквих људи побио, урођено је овој породици било да се не заноси том опаком таштином, нити да са галамом и показношћу пребројава главе кад су се други при вину пијано тиме поносили. Али су зато дивно умирали и окре- тали пушку увек кад је требало било селу, било крају, било части или оној притајеној негде дубоко у души заповести да се под наслеђеним именом остане живо или умре. Мијајловићева пушка пуцала је само кад је требало. И вазда са чашћу и невероватном срећом. Господски, витешки. То су признавали и Арнаути. Кад би се ко од њих нарочито наљутио на свога непријатеља, па би хтео да га омаловажи и понизи, обично би му овако објављивао непријатељство: „Но знај, витеже, да на ову мобу против тебе не морам звати ни преклињати Мијајловиће из Велике Хоче! ...“
            Гинули су као за спомен. И за арнаутску песму. Увек лепо и отмено „као Мијајловићи“. Томин отац погинуо је усред Остро- зуба, убивши најпре самога барјактара и два његова сејменина кад је овај хтео да га осрамоти и разоружа.
            Опет његов брат Крста пао је усред Ораховца у најчудни- јем двобоју. Срео га у чаршији злица и силник Чантрић:
            – Ља, Влашче, а кога си питао да носиш ту пушку!
            – Себе, Чантрићу, тако ми крста!
            – Што не узмеш липов штап бре?
            – Што ми је вера срчева, Турчине!
            – А?
            – А, валаа, и тако ми крста! ...
            Брзо су разумели један другога. Кад су се други наоружа- ни људи окупили око њих, Крста је примио двобој под пого- дбом да се левим рукама ухвате, а десним да пуцају из револ- вера: – остала је сведоџба у Подрими да су обојица пала мртва, али да је Крста опалио тек после трећега Чантрићева пуцња...
            Овако су гинули Томини рођаци, његова браћа. Још давно пред ослобођење остао је он један са ситном децом и безбројним удовицама. И увек поносан, достојанствен. Мирно је срачунавао дужне крви као дугове који се у његову селу плаћају у кесама о Ђурђеву и Митровудне и храбро чекао да и сам плати главом, поручујући Арнаутима крвницима да у његовој кући расту муш-каћи и да имају стрпљења за обрачуне:
            – Немојте се омрзнути; дани су пред нама а Мијајловића ће до страшнога суда бити и да се задуже и да плаћају дугове на- ше куће: јак је Господ и тврда је моја порука! ...
            Такла је Арнауте ова витешка реч. Пред ослобођење они су дигли руке од њега. Некако су сматрали да је грешно и недос- тојно да га и даље вребају док му у кући не стигну „мушкаћи“. А он им се лепо по слобођењу одужио. Чим је првога српскога вој- ника угледао у својем селу, отпасао је оружје, изуо опанке, нату- као плитке ципеле као какав хаџија и узео штап у руке. Својим крвницима постао је пријатељ и није допустио да их ико такне. Тако за све три године.
            Јер је мислио за децу, за будућност, за нови благослов, који треба да прати његову државу. На патњама подигнуту, од бога измољену, крваво стечену: нека она на правди и добру расте и почива... Било и не повратило се. Нова колена нека не осете старо проклетство. А био је уверен да ће тако бити кад и он, стари крвник који ће изићи пред Господа са више од тридесет душа о врату, овако мисли и овако жели... Па данас узалудно. Искрснуо светски рат. Две године неједнакога рвања донели му сломљену ногу на Кончулу, пролом и одступање, ову страшну слоту овога дана кад је он везан за собу да ишчекује како Бугари још нису заузели Суву Реку и Град. Он, Тома Мијајловић, пос- ледња пушка некад чувене куће, дочекао да га, ето, жене утеше и обрадују: да ако неће Бугари стићи! ...
            Тома Мијајловић после овога као невољник тарну угарке на огњишту и опет погледа кроз прозоре. Бела тама на пољу бивала је све гушћа. Као и невоља на његовом срцу. Он се при- сети данашње посете својега суседа Љаме Метинога:
            – Држи се, бре Томо, немој се плашити!
            – Ето, држим се, Љамо, што да чиним...
            – Не бој с, крајан му зуб? ... Човек си бија и јунак. Ми Турци нећемо те оставити... Кад паднеш на наше руке, видећеш што је Турчин, тако ми вере! ... А за вашу руку и неје држава. Не љути се, бре Томо, а неје. Одавно сте изгубили државу, пет стоти- на година, па и неје сагена за вас. И за Турчина је и за Швабу, па и за поганога Бугарина, али за вас, за Влаа – јок, џанум! ... Јок! ... Јок! ... А ти за твоју кућу не бој се, ево ти вера и беса! ... Ништа: бићеш опет раја, бре Томо...
            Жацнуло то Тому Мијајловића и страховито заболело. Не што може погинути, не што му кућа може отићи у дим, не што му сусед каже да ће опет бити раја, но што тврди да за њега и није држава, и да, ето и сама судбина не трпи да рајетин буде слобо- дан. Он осети сву неумитност судбине, сву неправду овога и тога света. Зар он није бољи и господственији од Љаме Метинога? Зар овај није дошао у Хочу из Карановца, где се обрео богзна откуда, докле се он причешћивао сваке године вином из лојза царева онамо према његовој кули? Зар Хаџи-Спаса није био већи правед- ник од свакога њиховога шеха од Ђаковице до Солуна? Зар поп Ђура Зочишки није већи родољуб од Мула-Зеке? Зар Трифа Леденичанин није био већи јунак од Миц-Сокоља који је Кошарама јуришао на топове самога Дервиш-паше? Зар многи наши први људи нису ни толико мудри да држе своју државу колико су били бегови и барјактари које је чак и сиромашна Црна Гора куповала? ...
            – И држава је за свакога, рече мртви свама Метин, само неје за нас?! ... Ај, до бога мени и свакоме крштеному! – јаукну Тома Мијајловић и скочи без штаке к прозору.
            Али у том униђе у одају његова жена. Жута и спарушена, сва убијена и са последњом снагом она приђе к зиду где су ви- силе пушке и пусте, њенога мужа, и оне остављене за децу док не дорасту. Ужурбано поче да их скида и да их на себе товари као какво дрвље, на раме једну до друге. Брзо, грозничаво, као свако женско кад осети да му је наступила улога и кад не треба да пита.
            – Зашто то радиш? – упита је домаћин.
            – Зашто? ... Зар не видиш? ... Тај снег зашто тако пада? ... Видиш ли Град? ... Видиш ли што друго? ... Свет се мења, мужу.... А знам те какав си... Бугари идев. Ево их крај села... Имамо пуну кућу деце. Не дам ти да се мешаш у божју работу – један пут и Мијајловићи нека немају пушке и нека ги та проклетица заћути... Стврдни срце за децу, мужу! ...
            Он погледа на своју жену и тад, први пут од кад је у њего- вој кући, осети колико је измучена и колико има право да овако поступа. Благо јој приђе и тврдо се зарече да више његова пушка неће на другога пући, па јој узе један револвер и задену за појас:
            – Само док дођу Бугари да ме ко не осрамоти. Иди и ску- пи доле децу и жене! ...
            За овим примирено приђе опет к прозору и седе на једну столичицу. Сутон се спуштао. Снег нешто малаксао и кроз њего- во оређало прамење зашаренише се безбројне црквице некадање властеле онамо по виноградима. Тома Мијајловић се побожно прекрсти. И мушки дахну. Ни мало га не збуни чудан жагор доле у дворишту. Он мирно погледа. Неки чупави и покисли људи зову стопанку и питају где су им људи. Бугари. Опрости, боже, грешному Тому Мијајловићу! ... Он не може више да буде раја... Да га Љама Метин сажаљева, а пољак хочки помиње му опет липово дрво... Не! ...
            И два револверска пуцња прекратише јуначко мучење.
(1940)

                Григорије Божовић, Косовска прича, Политика, Народна књига, 2005, стр. 68-72.
__________________________________________________________________________


Кудрави, отпорни, обновљени лишај, симбол и сигнал.
Знак препознавања Заветина. Снимак Иван Лукић, 2011.

Изабрано у антологији:  ДУШАН СТОЈКОВИЋ : ГРАМАТИКА СМРТИ: ПРОЗА –IDEM: НАШИЈЕНЦИ, стр. 691-694.  - ( Издавачи Центар за културу Младеновац, Шумадијске метафоре . За издавача Ненад Љубеновић, Никола Костадиновић.  -  Ћошкасте антологије – књига 6. Антологија прозних текстова са темом самоубиства. - Младеновац, 2011. )

субота, 8. јануар 2011.

Мисија – ко ју је спречавао, и спречава још увек?


Један од знакова
препознавања

....Издавање часописа, јуче и данас (у Београду) – није лако. Свакако је добар показатељ. Из више разлога. Српски књижевни гласник, на пример, који је створио извесну школу, систем и идеју, налазио се – према речима Бранка Лазаревића – у малој, прашњавој,жутој собици у Скопљанској улици, са једном плеханом фуруном, две-три фотографије о зиду, са рафовима од необојених чамових дасака пуних распоређених свезака, са расклиматаним и мастилом покапаним писаћим столом, са три прозора који нису имали ни засторе, без застора на поду чије су даске шкрипале – у тој и таквој прашњавој собици до које се допирало, прво, кроз један узак ходник неравно циглама поплочан, кроз, друго, мало двориште са неколико бедних кућица са вратима увек отвореним из којих се осећали мемла и рубље које се пере, сагињући се испод рубља које је висило на конопцима, кроз једну рупу пуну комплета Гласника и канцеларију која је гледала на двориште – у тој и таквој жутој собици чији су прозори гледали на Скопљанску улицу у којој никад није било сунца него само тешких кола која су шкрипала и кочијаша који су се дерали и тукли коње -рађала се, уобличавала се, пропагирала се књижевно-уметничка и научна мисао којој се, по опсегу, може да стави као упоређење, само нашромантизам. Кад Гласник добије свог историчара идеја (нека само то не буде какав биограф!),интелигентног и даровитог, који ће умети да га стави у пројекцију, и да изврши поређење, и да му нађе право место у пресеку наше мисли – његов родоначелник и он имаће средишно место у пантеону наше мисли.
Бранко Лазаревић тврди да је Српски књижевни гласник главно дело Богдана Поповића.