 |
| Један од знакова препознавања |
....Издавање часописа, јуче и данас (у Београду) – није лако. Свакако је добар показатељ. Из више разлога. Српски књижевни гласник, на пример, који је створио извесну школу, систем и идеју, налазио се – према речима Бранка Лазаревића – у малој, прашњавој,жутој собици у Скопљанској улици, са једном плеханом фуруном, две-три фотографије о зиду, са рафовима од необојених чамових дасака пуних распоређених свезака, са расклиматаним и мастилом покапаним писаћим столом, са три прозора који нису имали ни засторе, без застора на поду чије су даске шкрипале – у тој и таквој прашњавој собици до које се допирало, прво, кроз један узак ходник неравно циглама поплочан, кроз, друго, мало двориште са неколико бедних кућица са вратима увек отвореним из којих се осећали мемла и рубље које се пере, сагињући се испод рубља које је висило на конопцима, кроз једну рупу пуну комплета Гласника и канцеларију која је гледала на двориште – у тој и таквој жутој собици чији су прозори гледали на Скопљанску улицу у којој никад није било сунца него само тешких кола која су шкрипала и кочијаша који су се дерали и тукли коње -рађала се, уобличавала се, пропагирала се књижевно-уметничка и научна мисао којој се, по опсегу, може да стави као упоређење, само нашромантизам. Кад Гласник добије свог историчара идеја (нека само то не буде какав биограф!),интелигентног и даровитог, који ће умети да га стави у пројекцију, и да изврши поређење, и да му нађе право место у пресеку наше мисли – његов родоначелник и он имаће средишно место у пантеону наше мисли.
Бранко Лазаревић тврди да је Српски књижевни гласник главно дело Богдана Поповића.
Нема коментара:
Постави коментар