Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Рубрика: ШИФРА "ЈЕГУЉА"

Страница, на којој ће бити доношени изводи, или већи одломци из рукописа савремених српских писаца, изван књижевних секти и ћепенака...

..
..

7.  БЕРМЕТ И АРДЕЛИЈА / Белатукадруз

Аутор, у параћинској Народној  библиотеци 2014.


1. ЗАШТО БАШ БОСИЉКОВАЦ?

...БОСИЉКОВАЦ  је - бајка - мирише на босиљак. Оно ако ћемо право, та бајка је невероватна и тужна.
Написао сам БОСИЉКОВАЦ и застао. Као да је неко ушао у Велику магазу и прекинуо ме. Седим у једној од соба Велике магазе, зиданој по плану бивше Мезулане, која више нигде не постоји осим у записима Рукописне књиге. У Језику. Собица је налик на секташку капелицу, зидови су у иконама, горе мутна кандила и светли воштаница. Седим за столом и имам утисак да ме неко озбиљно гледа. Не знам ко. Нико није ушао у собицу и ничег другог овде нема осим писаћег стола, прибора за писање, Рукописне књиге и њене посестриме - кожом повезане и истог формата, али још увек празне. Ту су још кревет, лампа, и мирише на чемпресово уље, смирну и восак.
Собица је испуњена црквеним сумраком и мирисом босиљка.
На прозорима и дању и ноћу, уместо завеса: ћилимови, како не би било светло него само чежња за њим.
Написао сам, дакле, БОСИЉКОВАЦ, уверен да ће се отворити као ковчежић, који опет треба отворити да би се опет нашао ковчежић и да би потрајала фантастична кинеска игра са ковчежићима. Вероватно у овој игри нема довољно мудрости, али:коме је мудрост помогла? Мудрост је потребна живима, јер на известан начин раствара превртљиву судбину, несреће, а пошто је све то скупа страшно и болно, то растварање је благотворно.
Драж ове фантастичне игре са ковчежићима проистиче из жеље да се Босиљковац са свим својим обичајима и успоменама, схвати и надовеже на будућа времена.
Зашто баш Босиљковац?
Да сам изабрао неко друго место и неке друге фамилије и прилике, да нисам изабрао моју ужу и ширу фамилију, онда бих изабрао нешто коначно.
Али, шта значи Босиљковац, моја ужа и шира фамилија ?
Босиљковац и моја ужа и шира фамилија су нешто најапстрактније од свега и истовремено најконкретније од свега. Немогуће је уловити повест Босиљковца, историју у вечном растењу, јер је често затичемо непокретну. Као шуму. Да би се познавао живот једног друштва,места или краја, не треба упознати читав свет и човечанство. (Свет је представа у којој се непрестано мењају ствари,потискујући једне друге, стварајући огромне просторе на којима играју привидности, отровна и бесплодна илузорност. ) Довољно је упознати, доста добро, неколико фамилија.
Почећу прво од своје, од босиљка на столу, убраног у мојој башти...

ОВЕ редове написао је ПАВЛЕ МИШЉЕНОВИЋ. Написао их је (негде у средишњем делу) рукописа КЊИГА ПРИМАЊА И ИЗДАВАЊА.
Али његовом унуку, БОРИ МИШЉЕНОВИЋУ, учинило се да није мудро написати тако и да је требало написати: КЊИГА О ХИЉАДУ ГОДИНА САМОЋЕ И ДОГАЂАЈИМА КОЈИ СУ ИЗА НАШИХ ЛЕЂА И О ОНИМА КОЈИ СУ У ФИЈОЦИ.
ФИЛИПУ СЕНКОВИЋУ, сестрићу Боре Мишљеновића и праунуку Павла Мишљеновића - власнику Рукописне заоставштине Мишљеновића - чинило се да је требало, можда, написати: Књига о стварима које су биле - ако консултујемо наше памћење - или о стварима које ће бити, ако начинимо полу-круг, или ако отворимо фијоку.
Када је, средином деведесетих година 20. века, Филип Сенковић   п р и п р е м и о   з a  ш т а м п у  део рукописне заоставштине породице Мишљеновић - или Књигу о хиљаду година самоће и о догађајима који су иза наших леђа и о онима који су у фијоци, којем је дао скраћени наслов ВЕЛИКА МАГАЗА, ради лакшег памћења, али и подвлачења суштинске везе са садржином написаног, он је почињао следећим речима:
ОВЕ напомене могле су понети лепши и тачнији наслов: УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА (Уметност махагонија је, како рече Борис Пиљњак, уметност ствари које су преживеле своје мајсторе и сопственике ).
Оно што је писао Павле Мишљеновић није хроника, а понајмање није оно - што се некоме можда може учинити на први поглед - само хроника Босиљковца. Павле Мишљеновић могао је - тамо где је наставио да дописује Рукописну књигу - да напише као опомену речи аутора Хронике моје вароши, Настасијевића:
"Не, није ово хроника.
Него на терету самом себи, и без мира, по чудо би се отворило где завирих. И запахнув ме, мало би ми, авај, туђег било: самом себи тек најтамније, уместо разрешења само би се по гори чвор везао.
Простите, драги земљаци, више сам ја ово него ви".

Али,  написао - није. Није, упркос томе што му се деценијама, до краја живота, до последњег даха, привиђала ФАТАМОРГАНА ИСТОРИЈЕ ВИЂЕНЕ С НЕБА, У КОЈОЈ ЈЕ СВАКИ ДОГАЂАЈ ПРОПРАЋЕН МНОШТВОМ ДРУГИХ КОЈИ СУ БИЛИ ПОДЈЕДНАКО МОГУЋНИ.

ПУКОВНИКУ  АМАРИЛИСУ  (сенци сенке - Филипа Сенковића - библиофилу и промашеном песнику, такође поборнику фатаморгане ИСТОРИЈЕ ВИЂЕНЕ С НЕБА, и поштоваоцу и пасионираном сакупљачу анегдота и докумената из живота Мике Аласа, и још којечега) постало је с годинама јасно ― а посебно од оних дана када је ражалован и послат у превремену пензију, средина лета 2001. године ― да Филип Сенковић и Он  нису могли један без другога, јер беху повезани пупчаном врпцом тајни.
Није Филип Сенковић имао љубовцу која је била Амарилисова конкубина, нити је Амарилис имао млађу сестру којом се Филип тајно наслађивао. Њихов живот је био повезан по налогу усуда, судбине, митологије, поезије, трагедије -  тих кобних дама што су се  узајамно поштовале и имале своју философију, иза леђа својих мудраца.

То је пуковнику Амарилису постало јасно када се повукао у своју рибарску кућицу крај Дунава, и кад поново дванаест дана и ноћи није могао ока да склопи, борећи се са привиђењима и неописивом моћи духова. Једино друштво су му  правили тада два мачка - мачак „Мика“ и Петроније Петар Саватијевић.
Што је било добро, што је била предност. Јер оба мачка су  памтили ствари, о којима ни пуковник Амарилис, ни Филип Сенковић појма нису имали.



2. БЕРМЕТ И АРДЕЛИЈА

То су врсте десертних вина, које су многи домаћини правили у Крајини, такође само за домаћу употребу и то у посебним приликама (слава, свадба, Божић, Ускрс, смрт и сл.). Ове послове раде само мушкарци. Бермет праве овако: одаберу најзрелије Четерешке или Багрине које кроз сопац наслажу у буре. На један ред грожђа ставе ред пелина и тако се наизменично слаже, док се буре не напуни. Тада у буре наспу јако старо вино, и оставе да се устоји. Приликом употребе, колико се бермета оточи, толико се вина наспе да буре увек буде пуно.
Арделију праве кад отачу ширу за бела вина. Одвојену ширу сипају у посебно буре, помешану са ситном, као брашно, истуцаном слачицом, добро затворе и оставе да проври. Буре за арделију мора да има масивне дуге и јаке обруче, да би издржало јако врење и велики притисак који се врењем јавља.
Кад вино проври, добије опор и сладак укус...
Душан Масловарић, ВИНОГРАДАРСТВО У НЕГОТИНСКОЈ КРАЈИНИ
( в. у ГЛАСНИКУ Етнографског музеја, књ. 31-32, 1968-1969, стр. 173-194; 192)


До појаве филоксере сви послови око бербе и прераде грожђа обављали су се у пивницама (зградама подигнутим од тврдог материјала у непосредној близини винограда). После филоксере, пивнице у Босиљковцу губе свој значај и нестају. Данас се једва назиру темељи готово ишчезлих пивница у пределу Међе...
Али, овај подрум у који вас водимо на сасвим је другом крају...

Филип Сенковић је поставио једно хипотетичко, али важно питање, наиме: да ли би се, на основу једног речника појмова његовог ујака Б. Мишљеновића, Речника  прототипа, могле реконструисати рукописи и књиге које му претходе: Рукописна књига, Књига примања и издавања, Жива књига, Цјеломудрија овог света?
Вероватно, да, донекле.
Можда би се на основу овог речника могле написати и многе друге књиге?
И то још какве! Речник се бави колико непознаницама тамног вилајета и породичних митологија, толико и бесконачно малим променљивим величинама које зраче од Источника наше Светлости...
Понајближи је Речник прототипа Малармеовој идеји о тоталној књизи, која нема ни почетак ни крај, нити прецизну фабулу, већ константно циркулише и увија се попут кретања змије; међутим, Речник прототипа, није тотална књига, а није ни прави речник (иако визуелно подсећа на речник), а ни роман. Радећи на коначној редакцији рукописа књиге, напредујући кочијама у које су упрегнути уместо атова виноградарски пужеви, Ф. Сенковићу се чинило да никада неће изаћи из Бескрајног лавиринта. Понекада му се привиђао крај дугог мрачног тунела где светлуца нешто; фатаморгана једне немогуће књиге или лампа анђела?...
Писац новог миленијума не може бити само писац већ помало и археолог, детектив, митолог, истраживач неуморни, познавалац дубинске психологије, астрологије, маг, шаман, архитекта, композитор, лексикограф, ходочасник, зналац не само своје националне него и опште светске културе, познавалац страних језика, проналазач, уредник, независтан човек, побожан, професор универзитетски или путујући (свеједно), преводилац, рецензент, позван, мајстор и рукотворац, одговоран Богу, Златном пресеку, људима и духовима...
Да ли су такви писци претходници Мишљеновића- Сенковића?
Павић је написао једно необично мистификаторско дело, које је било помодни хит не само за српску књижевну парохију. Неколико година после тога и Петер Корнел објави на шведском много краћу и занимљиву мистификаторску књижицу, на крају које пише: да је аутор РАЈСКИХ ПУТЕВА... "познати службеник у Краљевској библиотеци (Kungliga Biblioteket) у Humelgardenu, у Стокхолму. Предано истражујући током три године рада, утонуо је у студије и снове. Радио је на загонетном пројекту који је (што је једном приликом открио у строгом поверењу писцу ових редова) требало да открије повезаност у делу помињаних предвиђања и предсказања. / Упркос многим каснијим истраживањима ове материје никоме није пошло за руком да по ауторовој смрти пронађе цео рад. Иза њега је остала само хрпа рукописа насловљена са РАЈСКИ ПУТЕВИ - ФУСНОТЕ. Од читавог огромног рада остале су значи, само напомене. / Рукопис је откуцан на белом папиру формата А4 и броји 122 странице. Бројеве фуснота ставио сам руководећи се нумерацијом пронађеном у рукопису. Никада са сигурношћу нећемо моћи да утврдимо како би књига коначно изгледала - дакле, у обзир долазе све могуће комбинације.Такође никада нећемо моћи да утврдимо да ли овај материјал представља потпуни збир фуснота за РАЈСКЕ ПУТЕВЕ, или само њихов мањи део. (...)/ Као последњем ауторовом ученику и пријатељу, преостало ми је само да објавим сачуване фусноте, у нади да ће се решење за изгубљену ауторову конструкцију можда једном пронаћи..." , итд. ( в. ч. „Писмо“, 31 / 1992, стр. 195)
У оквирима светске књижевне баштине, дакле, Павић није ни први, ни последњи. Корнел је објавио скромни и подстицајни "каталог" "отворених дела", од Малармеа до Марсела Дишана, и многих других. Павићев (пара)Лексикон је у нечему успео, у много чему није. Није у главном (при том, наравно, нећемо устврдити како писац није космичка сањалица, како није успео у покушају да смести унутрашњи поредак света Хазара у љуштуру отвореног дела). (Пара)Лексикон нема спирални облик, "такозвану љуштуру бисерног брода. Овакав облик шкољке настаје као однос пропорције хармоније..." ("Шкољка бисерног брода расте у логаритамским серијама 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55, 89, 144, итд. , где сваки број одговара збиру претходна два. Тако однос између вишег и нижег гради "златни број" 1618... ( или, инверзијом 0, 618"...)
Идеја златног пресека није била блиска српским писцима два минула века, па нико (колико се зна) није ни досегао до ње. Узгред: "Код човека постоји златан део тела који представља центар, и који нас повезује са нашим пореклом. То је пупак. Тако је бар код идеалних људи (по Гики), каква је Милоска Венера. (На овај начин читалац може лако да утврди да ли је он / она једна од таквих особа. Златни пресек се добија кад је висина човека дељива са 1. 618 или множива са 0, 618)..." – по Корнелу. - Пупак, тај златни део тела, није крив ни оним тзв. најбољим, најређим писцима, што нису постали идеални. Многима је брзо слава ударила у главу, или под старе дане (што је још смешније!), или - дејство оног дела испод пупка. Тиме се могу оплођавати женке способне да занесу, тиме се може направити и понеко дете, али не и златни пресек. Што безмало, ево, сто година после генија Николе Тесле, Срби нису добили барем једног свог нобеловца међу књижевницима, нису криве међународне завере, ни ујдурме Нобеловог комитета... У српској књижевности постоји један велики мањак, који се преноси двеста и више година с колена на колено, а то је - недостатак реалне, конструктивне књижевне критике. Размишљајући, током рада на коначној редакције ове књиге, о сунцокретовој круници и "златном броју", ко-аутору Речника прототипа је било јасно да не заокружује Речник да би стекао славу (пара) лексикографа: као Петер Корнел: РАЈСКИ ПУТЕВИ. Записи из изгубљених рукописа, или Милорад Павић: ХАЗАРСКИ РЕЧНИК (Просвета, Београд, 1984, друго допуњено издање).Писци припадници клана моћног монополског комунистичког издавача, какав је П. била од почетка до деведесетих, Павићеву књигу хвале као "апсолутну књижевност... књигу будућности..." "Дело чудесне приповедне структуре...Тешко достижан врхунац..." (Свакако, то је истина, то је био тешко достижив врхунац за хвалитеља - Д. Алб. ) Овакве похвале више говоре о хвалитељима, него о споменутом делу. Поготову она чувена новосадска, официјелна похвала: "Речник који би зацело волели Готје или Бодлер". Павић се може поредити, као и сваки други писац, са неким трећим страним, или неким четвртим српским писцем, покојним. Упореди ли се његов (пара)лексигографски напор са - што је сасвим неизбежно, да не кажем природно - првим издањем, или оним државним Вуковог РЈЕЧНИКА из деведесетих година 19. века – том непрочитаном, битном, ванредном књигом, видеће се, ако се боље, дуже и свеобухватније поразмисли, да Господин Помодни Лексикограф, овенчан толиким ловорикама, није Караџићу ни до колена, оне друге, болесне ноге!
Поредити га, пак, са Готјеом или Бодлером, врло је забавно, дакако; зар није било боље трезвеније поразмислити о томе: да ли му је пошло за руком оно што је сањао један Француз, отац модерног романа? Упоредити га са  творцем неостварене идеје (ненаписане  Енциклопедије уврежених предрасуда) ―  једним од модерних европских и светских писаца - какав је Флобер, зар не ― баш зато што је имао нескривене амбиције модерног романописца ― куда води?  У поређењу са романима, које су српски комунистички издавачи друге половине 20. века радо издавали, фаворизовали, Хазарски речник је писан сигурнијом руком, захваљујући дару и занатском умећу који је потпомогла универзитетска каријера писца, истраживачки рад; али, у поређењу са једним расцветаним сунцокретом, ако се удубимо у његову златну, савршену круницу, Павићева књига, заиста, делује прилично...рогобатно...
Читалац, који је одрастао, не само међу Ван Гоговим сунцокретима, него међу расцветаним сунцокретима многих лета, читалац који није "пеливански коњ", не може видети у Павићевом роману божанску пропорцију, пропорцију хармоније (изрази ренесансног математичара Луке Пачолија). Хазарски речник је донекле отворена књига (њен аутор има о њој дубљу свест од свих његових досадашњих тумача и официјелних хвалитеља). Кад њен састављач сугерише евентуалном читаоцу, како да је користи, најчешће открива општа места, своје многе слабе стране. Састављач, као и толики други српски писци који су "много обећавали", болује од погубне локалне мане: сујете. Г-дин (пара)Лексикограф овим "напоменама" закључује своје (пара)лексикографско "мудровање": "читалац је пеливански коњ, којег мораш навићи да га после сваког успешно оствареног задатка чека као награда комад шећера. Ако тај шећер изостане, од задатка нема ништа. Што се пак оцењивача и критичара тиче, они су као преварени мужеви: увек последњи дознају новост..." (стр. 21) ....


Идеја Центра задржала се у свим културама, упркос могућем варирању географског и топографског одредишта: пећина, храм, планина, држава, торањ или град. Магаза - турска реч: складиште, дућан, продавница, спремиште, слагалиште, стовариште. Мала магаза садржи у себи читав један архив. (То је други, потоњи, најприближнији назив за Велику магазу:Архив у оснивању.) 
          = одломак из романа писаног деценијама (није дозвољено прештампавање и преузимање без одобрења аутора!!)

ЛеЗ 0008361 

Аутор,као 23.годишњи студент, у брдима Хомоља.
Снимак сликара М. Аничића, 1973. Србија



..

Нема коментара:

Постави коментар