Тајна ћутања

Овде ће бити пружен простор ћ у т а њ у уопште , дубини ћутања... (ЋУТАЊЕ. Стваралачка, беспоштедна, књижевна и друштвена критика)

недеља, 31. децембар 2017.

Agape-Vladeta Jerotic-O Tajni(24.12.17)

Иродови синови (Sons of Herod)



Нигде у свету није забележен ни један пример постојања логора смрти за децу осим у НДХ.


Зато филм посебну пажњу обраћа страдању деце, бавећи се узроцима овог
свирепог злочина, откривајући истовремено његову дубину, улогу
римокатоличке цркве, али и онога ко је деценијама био чувар ове страшне
тајне и крашких јама.



Ознаке: , , , , , , , , ,

петак, 29. децембар 2017.

АНТИСЕМИТИЗАМ УПСАЛЕ по Милошу Црњанском



ТРОНЈЕМ/ НИДАРОЗ; НОРВЕШКА; И АНТИСЕМИТИЗАМ УПСАЛЕ; ШВЕДСКА ШАПАТОМ: Одломак Црњанског из једног од поглавља прве књиге КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА…


Крај свег задовољства што живе у Риму, нису били сретни у Италији.Торвалдсен, који је век провео овде, гледао је Рим и Италију, као да је гледа, у неком, дугачком, поморском, догледу, са Севера.Вила Боргезе, онаква, каква је на сликама Данаца, сасвим се разликује од Виле Боргезе и њених пинија, какви су на сликама, Шпанаца.

Постоје, не само два пола, него и два света. Севера и југа.Моја познаница, каже, да би она радије живела на Северу.Скандинавија не зна за антисемитизам!




Сестра моје познанице изражава мишљење, да свима нама завичај смета, да будемо сретни у страним земљама. Треба радити на томе да се људи просвете, да стекну погледе светског грађанина – грађанина, који се осећа грађанином света. Weltburger! Онда не би било ни антисемитизма. Она се родила у Италији, и осећа Талијанка, а гадно је да јој то Талијани не дозвољавају, само зато, што је јеврејског порекла. И ти моји Хиперборејци морали су да се осећају у Риму, странци, крај свега.Нису се осећали странци, кажем ја. Јели су и пили са сиромашним светом, овде, па су се дружили и са талијанским бандитима оног времена. Него је вера била та, која је спречавала, да се протестант осети код куће, у Риму.

Торвалдсен, који има тако лепу, хиперборејску, руку, на портрету који је сликао Екерсберг, био је примљен, јер је био славан у свету – али му је наређено да остане код куће, кад се појави, Папа.(…)Швеђанин, Јохан Тобијас Сергел, правио је свој кип „Марс и Венера“, према некој скулптури која можда представља кип Менелаја, који држи мртво тело Патрокла.А Густав Вилхелм Палм вратио се у Шведску, али је до смрти, сликао, и шведске пределе, тако, као да су талијански. (…)Најлепша фигура Бистрема, очигледно је имитација неке фигуре из Танагре. А модел за ту фигуру, чувена глумица Емилија Хеквист дошла је идуће године, у Рим, да овде умре.Сваки народ је покушавао, да се помеша са неким другим, као у неком загрљају.

Са Југа, људи желе да иду на Север. Са Севера људи долазе на Југ. Чежња људска, за одласком у даљину, општа је чежња људи, од вајкада. Значи једну општу, глобалну, везу, човечанства. Ја бих био радо остао, на острву Јан Мајен.Сестре се на то смеју.

Моја познаница сматра скандинавске земље и народе, као културне, и просвећене земље, и сматра да, тамо, и нема антисемитизма. Хришћанство ће, према њеном мишљењу, једног дана, збрисати тај канибалски осећај, и ту мисао. Јевреји би били сретни, каже, кад би их оставили на миру, у земљама где су рођени!Ја се слажем са њом, али сумњам у општу просвећеност и осећај правде, код читавих народа. Праведни су појединци. Појединци су прави хришћани.

Док ми тако брбљамо, и пијемо ледени чај, однекуда, над нама, стално се чују нечији кораци, тупи, звоздени – као дух Хаметовог оца. (…)Иако је под, и на спрату, застрт ћилимом, талијанске куће имају патос од плоча, па корак људски одјекује у кући, као ход покојног краља, убијеног краља, у Данској.Чим се разговор мало прекине, чује се.Моја ми познаница прича, да њен отац, откад су уведени антисемитски закони, неће више да излази из куће, и неће да општи са људима. Људи су му каже – СВИ ЉУДИ – постали одвратни, као људождери. Он нема ништа против тога да његове кћери излазе. Оне су младе – можда ће дочекати боља времена. Дочекаће их и његов син.Он неће, сувише је стар.Не жели више ни да живи.


Не боји се смрти и сматра је природном, готов је да умре овде, у овој кући. Моли се још само, да га не одвуку некуда, где ће морати да гледа смрт и жена и деце и људи, који су му сународници. Умрети је лако у самоћи. Страхота би било, морати гледати и смрт многих. Видео је како нестају Јевреји у Риму, у војсци, у банкама, у дипломатији – његови школски другови. Нестаће и лекари, и зубари, и апотекари. И на њих је дошао ред. Очекује се и отпуштање новинара, типографа, фотографа. А затвориће све јеврејске радње. Чак и тезге крпара и старинара на Camo di Fiori.Тамо где је Ђордано Бруно спаљен. (…)

Да бих је отео од тих, тужних мисли, ја почињем причу, о том, како је лепо у Шведској. Описујем Грипсхолм. Његове воде. Његово дрвеће. И тврђаву.Описујем дворац, у ком је шведски краљ имао своје позориште, а очекивао, жељно, скулптуре, које је куповао у Италији. У земљи коју је толико волео.Чекао је и своју љубазницу уз те скулптуре.А кад га је капетан Анкарстрем убио, из пиштоља, то је био толико талијански догађај, да није чудо, што је Верди, од тог, направио „Бал под маскама“. Једино кажем, што ми се није свидело у Грипсхолму, било је, кад видех, да је дворски поет био изједначен са дворским фризером.

Фризер је, у оно доба, имао важну улогу – каже удовица.

Моја познаница ме пита, како су Талијани подносили, тамо, климу?Ја јој причам да их је много одлазило у Шкотску, у Данску, у Шведску, а да су, изгледа, поднебље подносили, врло добро, - боље него Хиперборејци, Сунце, у Риму.Моја познаница ме на то опет пита: да ли је и тамо било антисемитизма?Мене то питање погађа као метак из пиштоља, па ћутим.Прелазим на описивање Штокхолма.На варош коју зову Северна Венеција.Моја познаница, међутим, своје питање понавља.А над нама одјекују, тупо, кораци неког, ко над нама хода.Тај корак је равномеран, уморан, а траје, кажу, данима.Ја онда, брже боље, забадам нос у шољу чаја, са ледом, а ћутим. (…..)

Затим, брже боље, причам, како су скандинавске земље најпросвећеније и најмирније земље у Европи. Како тамо, сасвим сигурно, неће доћи до гоњења Јевреја, као у Немачкој и Пољској. Ја сам се тамо осећао као у некаквом санаторијуму.Морам, међутим, да додам и то, да је и тамо дошло до неке ксенофобије, иако врло благе, историјске. Док сам ја тамо био, Норвешка се била решила да измени име вароши Тронјем, које је холандско. Да тих, прошлих, трагова не буде. Да се варош опет зове средњовековним, старим, норвешким именом. Нидароз!

……………………….

Док је пратим до њене куће, удовица ме пита, зашто сам, тако брзо, заћутао, кад су ме питале, да ли и у Скандинавији има антисемитизма? Оне, сироте, мисле – ако дође до најгорег – да беже у Шведску.Ја онда кажем, тише, да нисам хтео тим сестрама да узмем наду.Нисам хтео да им кажем, да, у Норвешкој, све до године 1842. Јеврејин није могао да се настани. Закон је забрањивао.Нисам хтео да им кажем, оно, што сам видео, у једној од највећих цркава, у Шведској. У универзитетској вароши, у Упсали, која је тако лепа. Ишао сам тамо да играм и да поседим, код црвеног саркофага, једног од највећих философа хришћанства, који се звао Сведенборг.Изнад његовог гроба, на капителима мраморних стубова, Хиперборејци имају рељефе, који представљају сцене романске. У неком лудачком вртлогу, израђени су Јевреји, како се тумбају, главачке, са свињама. Како се Јеврејин ваља са једном крмачом.Како једна крмача сиса Јеврејина.То сам видео у једној од највећих шведских, хришћанских, цркава.Над гробом једног од највећих хришћанских философа.

Милош Црњански КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА I, поглавље Антисемитизам Упсале, стр. 335 – 345. Београд, Сабрана дела, 1966. - фрагменти преузетих стр.: 340-345.

______________________________________________________________

   * Црњански временски ситуира ово, 22. поглавље своје књиге: „Двадесетог јуна, године 1940, Француска дакле именује делегате и почиње преговоре за примирје….!“ „Тих дана, у Риму су били почели прогони Јевреја, па је у нашем друштву била почела дискусија о Богу и неправдама...“ итд. „Рођење у једној земљи даје толики осећај права и веза у тој земљи, да Јевреји у Риму никако не могу да поверују, да их је стигла иста судбина, као у германским и окупираним земљама. Крај све своје велике, колективне, интелигенције, то нису очекивали од Рима. Били су као хипнотисани плаветнилом талијанског неба и празним речима утехе, од стране својих сународника, хришћана.
         Не желе и не журе да побегну у Палестину.
Дуче
        Скупили су се у предграђу, где је Синагога, и личе на покисле ласте, које су се ухватиле на лепак у Италији. Чуде се да Рим трпи све то што се спрема. Теше се горким шалама, које и наше друштво препричава. Није крив ни Мусолини, кажу. Није он тај који жели протеривање Јевреја. Него онај који и њему заповеда. Вођа нашег вође, кажу и смеју се кисело. Il duce dei nostro Duce...“ (стр. 336) И Црњански описује тај свет међу римским Јеврејима, „са којима смо пријатељи, у нашем друштву“ врло убедљиво. У Риму ће постати могућно оно што и у другим германским или окупираним земљама.
И опет се враћа на своју опсесију – Хиперборејце, и прави паралелу између својих Хиперборејаца и Италијана – у временима када се ваљало велико зло према Европи, свету уопште. То поглавље је изграђено на паралелама, у којима југословенски аташе за штампу у Риму, eccellenza, М. Црњански, као писац, не изневерава себе, не лаже, и не укрива истине о својим Северцима. Он додуше нема срце да познаницама Јеврејкама, које се надају да на Северу нема антисемитизма, каже истину о томе. Јер би им тако одузео сваку наду. Али на крају поглавља Црњански саопштава, шапатом, стање и у Норвешкој и у Шведској, удовици која је запазила да нешто ублажава и избегава да каже ... .  (Белатукадруз)



SVET U ŠOKU! Otkriveno šta je Nostradamus predvideo za 2018. godinu! DA ...