У Музеју Орсеј у Паризу овог месеца се отвара изложба "Раскош и беда: Слике проституције,1850-1910" и прва је велика поставка на ту тему.
Када се спомену импресионизам и друге тенденције француског сликарства пре и око 1900. године, често људи стереотипно помисле на хрпе сунцокрета и пластове сена, беба и балерина које добро изгледају на разгледницама или на зидовима у соби,
Међутим, модерна француска слика није била баш толико умирујућа. Париз је крајем 19. века био град у великој друштвеној транзицији, а у уметности је било приказивано више од свакодневице, био је приказиван нови урбани свет у свој својој замршености, пише ББЦ.
Проститутке су биле честа инспирација уметника у Паризу тохг времена.
Најреволуционарније слике из тог доба су Манеова "Олимпија" и Пикасове "Госпођице из Авињона" пошто су на обема приказане сексуалне раднице.
Проституција, тада скривена у сенци, је за те сликаре била оличје модерности, и док су инспирацију проналазили у дамама ноћи, они су такође сматрали да између студија и бордела није велика граница.
Чувени песник Шарл Бодлер је у својим раним интимним часописима на питање шта је уметност, одговорио да је уметност проституција.
На проституцију се данас посматра као на једну од категорија у друштву која не наилази на одобравање, о тим женама се говори са гађењем, али у Паризу је крајем 19. века проституција била централни део свакодневног живота - приватна ствар са јавним последицама.
Проституција је била строго регулисана током владавине Наполеона Трећег и то се наставило у 20. веку. Позивање на њу је било незаконито, а жене које су желеле да се тиме баве морале су да се региструју у полицији, да раде у једном борделу и да плаћају порез.
Такође, постојале су и куртизане, које су се више котирале на друштвеној лествици, пошто су сем продавања секса, нудиле и гламур, разговор, представљале су престиж и многе од њих су постале познате личности.
Уметници и писци међу којима су Шарл Бодлер, Ежен Делакроа, Гистав Флобер и други прихватали су проституке и куртизане и оне су биле инспирација за многа њихова дела.
Манеов модел за "Олимпију" међутим није била проститутка, али је изазвала скандал на најважнијем уметничком догађају у свету - Салону 1865. Новине су писале о тој слици са бесом.
Та слика је саблазнила тадашњу јавност на два нивоа, један је формални, а други друштвени. Олимпија је жена представљена као богиња љубави, а била је само проститука. Мане је том сликом рушио друштвене обичаје и правила новог Париза пошто је померио проституцију са маргине друштва у његов центар.
Куртизане су можда биле засуте накитом и лепо обучене, али већина проститутки су углавном биле очајне жене које су побегле из француске провинције, које су имале мало новца и сигурности и често су биле жртве насиља.
Повремено су и уметници кроз своја дела приказивали проблеме које су оне имале, што је радио Тулуз Лотрек којем су проститке такође биле велика инспирација за дела.
На изложби у Паризу биће представљена управо дела уметника којима су инспирација биле проститутке и куртизане.