Да ли је Борхес имао разлога што је често презирао ауторску улогу? Несумњиви писац трострукога дара бежао је од ауторске улоге. Ако је истина да све књиге на свету произилазе из једне и опет се враћају у исту, зар онда није контраверзна ауторска улога? Да ли она постоји?
Књизи је потребан аутор док она настаје, као породиљи бабица; после - аутор је сасвим излишан.
Књига лепо може и без аутора. Многи аутори су имали двојнике (Достојевски, Борхес, Фернандо Песоа...Мирослав Лукић)...Двојници често умеју да буду свирепи; гори од пијавице, крпеља ; да ли је од њих бежао Борхес? Да ли је могуће да аутор "убије" двојника?
Овде у Француској се сазнало да је писац Ромен Гари за свога рођака Пола Павловича смислио псеудоним Емил Ажар и под тим именом објавио четири успеле и хваљене књиге. Када је јавност открила превару, и жигосала је као гнусни морални чин, Ромен Гари није могао издржати нападе и убио се!
Зар је могуће да псеудоним(и) некоме дође главе? Гари није писац кога ценим, на жалост. Да ли је он икада читао Фридриха Шлегела : Разговор о поезији ( 1800), Говор о митологији и Писмо о роману? И ако их је икада прочитао, да ли их је схватио на прави начин?
Вансеријски писци се препознају по ванредној уметничкој фантазији. Тим писцима је претесно у њиховој кожи. Они немају могућности, физичко - биолошке, као змије, да пресвлаче свој свлак; али је понеком дато да то може да учини духовно, фантазијом.
Улога аутора је прецењена. Ако је човек микрокосмичко средиште свих духовних обликотворних сила макрокосмоса, човек је дух који садржи у себи тако ређи мноштво духова; личност је сложен механизам, у чијој нутрини је универзум, који клија у сваком залету, израста и сазрева. Сваки однос човека према личности, према бескрајном и неисцрпном је - религија. И сваки ванредни аутор је, наравно, у вези са бескрајним, са божанством. Постоји уплив Божје ствалачке љубави и он се у човеку, у аутору, испољава као чежња за стварањем, за подражавањем Бога. Висока наука праве књижевне критике не постоји у 19. и 20. веку ни у Европи, ни у националним књижевностима европских народа : па ни у српској књижевности. Јер да је постојала и да постоји она би морала саму себе да образује у самој себи, и пре свега требало би да поучи писце у развоју да сваку независну личност поезије схвате у њеној класичној снази и обиљу, да им цвет и срж туђих духова буду храна и семе за њихову сопствену фантазију...
Фернандо Песоа, песник који се открива са извесним закашњењем - типичан је песник НОВЕ МИТОЛОГИЈЕ, коју је антиципирао Фридрих Шлегел. Никада неће бити откривене све образине овог песника са безброј лица!
Уопште није неморално ни гнусно објављивати своје песме, стихове, есеје, размишљања, романе и драме, фантазмагорије и фарсе под мноштвом псеудонима, јер само једно једино име аутора није важно, оно није нимало важније од Целине која чини човека. Целина надилази свако име и презиме. Поготово ентузијазам великих песника. Онима којима је дато да се премештају "хотимице час у ову, час у ону сферу, као у један други свет, не само разумом и уображењем, него читавом душом". Ромен Гари је, на жалост, испао будала : жртва!
Није био велики песник? Имао је ентузијазма, али изгледа није био јачи од њега?
Псеудоними су израз ентузијазма; немају никакве везе са моралом, пре са иморалношћу. Деветнаести и двадесети век : обилује књижевним предрасудама. Дух и логика књижевних предрасуда коров су који се жилаво обнавља и у оквирима француске и много мање српске књижевности. Великим песницима мора бити тесно у оквирима коже националних књижевности! У оквирима свих предрасуда. Песници без страсног и саосећајног религиозног стања нити су постојали нити ће икад постојати.
Схватљиво је што су и Борхес и Фернадно Песоа бежали од унапред наметнуте улоге аутора.
Велики песници су слободни људи. Новинским пискаралима, овде у Паризу, или тамо у Београду, или било где другде, набеђеним и ограниченим тзв. књижевним критичарима, тешко је да на време препознају велике песнике. Јер они се понашају као ловци на гнусобе, мистификације и фалсификате, преваре разних врста, као цариници. Најпре песници и прави читаоци, којих свуда има где трава ниче, препознају величине, пре свега по ентузијазму, који је дефинисао тачно пре двеста година Шлегел. Зар је неприродно, нечасно и морално сумњиво кад се аутори одричу час овог, час оног дела свога бића, те се сасвим ограничавају на неки други; сад у овој, сад у оној индивидуи кад траже и налазе своје једно и све, а све друго намерно заборављају? Наравно, да то не могу писакарала, набеђени критичари, књижевне лутке. "То може само један дух који тако рећи у себи садржи мноштво духова..." ( Шлегел).
У српској књижевности никада није било међу онима који су се озбиљније бавили филозофским проблемима књижевнога стваралаштва побожних мислиоца; а ако је неко и имао метафизичких склоности и побожности, то је била и остала теорија. Врло ретко је то било посматрање божанскога, разборит поглед, миран и ведар у тихој усамљености. Српска књижевно - научна мисао није имала свој идеал, Спинозу. Увек је било нешто друго, самодршци, функционери, празне тикве, уображени професорски тиквани...творци мртвих схема и хијерархија, велики литерарни кријумчари... Такви подгрејани мртваци рађају беле робове и жалосно потомство...У ствари; треба игнорисати тзв. књижевност која врви од неистина или делимичних истина...Што свет и чини.
Мале националне књижевности су сличне мочварама; врве од гмизаваца, неиживљених комплкеса и глорификација. Оне су анонимне и њихова афирмација не достиже залет; остају мрак у мраку. Свет је посед песника, ма где они били рођени, у Португалу, Шпанији, Србији, Паризу или у Сибиру, или на Суматри, или можда на Рту Добре Наде. Свет треба освајати...
Српска књижевност, тј. њени аутори, скоро без изузетка, не беху дорасли том освајању кеоз читав ХХ век!
У српској књижевности није довољно схваћен ни значај старе, а поготову не НОВЕ МИТОЛОГИЈЕ.
Схватио сам то пишући поједине делове студије НА ВЕТРУ, НА ВИСИНИ, НА ЧИСТИНИ, посвећене опусу УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА М. Лукића. Овај писац је најизразитији представник НОВЕ МИТОЛОГИЈЕ, која је исто што и његова поезија, како би рекао Шлегел, "на један другачији начин", "лепши", "већи" - слободнији, духовнији.
Ако се делу Мирослава Лукића приђе из равни НОВЕ МИТОЛОГИЈЕ - а ко то од тумача и критичара у Србији чини? - видеће како се обликују његова најбоља остварења : обликују се из најунутарњије дубине духа као сама од себе. Да ли је овај писац непоправљиви идеалиста или безгранични реалиста? На први и површни поглед може се учинити да је овај аутор и једно и друго. Шлегел је приметио : " Идеализам у било којој форми мора на овај или онај начин да изађе из себе, како би могао да се врати у себе, те да остане оно што јесте. Стога један нов и исто тако безграничан реализам мора да се уздигне и уздићи ће се из његовог крила, а идеализам, дакле, постаће : не само по своме начину постојања, него чак на индиректан начин - њен извор..."
Тај књижевно - уметнички процес одвио се увелико у Лукићевом опусу УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА, и отуда извесна привидна неухватљивост, јаз, скоро непремостив за евентуалне тумаче његових дела у земљи у којој живи и објављује. Лукић је прожет формама идеализма, унутрашњих закона и удвострученог живота " који своју тајну снагу открива на најдивнији начин кроз неограничено обиље новог изумљивања, кроз општу саопштивост и кроз живу делотворност..."
( Из дужег рукописа под насловом "НОВА МИТОЛОГИЈА". - Аутор је рођен 1939.)
Књизи је потребан аутор док она настаје, као породиљи бабица; после - аутор је сасвим излишан.
Књига лепо може и без аутора. Многи аутори су имали двојнике (Достојевски, Борхес, Фернандо Песоа...Мирослав Лукић)...Двојници често умеју да буду свирепи; гори од пијавице, крпеља ; да ли је од њих бежао Борхес? Да ли је могуће да аутор "убије" двојника?
Овде у Француској се сазнало да је писац Ромен Гари за свога рођака Пола Павловича смислио псеудоним Емил Ажар и под тим именом објавио четири успеле и хваљене књиге. Када је јавност открила превару, и жигосала је као гнусни морални чин, Ромен Гари није могао издржати нападе и убио се!
Зар је могуће да псеудоним(и) некоме дође главе? Гари није писац кога ценим, на жалост. Да ли је он икада читао Фридриха Шлегела : Разговор о поезији ( 1800), Говор о митологији и Писмо о роману? И ако их је икада прочитао, да ли их је схватио на прави начин?
Вансеријски писци се препознају по ванредној уметничкој фантазији. Тим писцима је претесно у њиховој кожи. Они немају могућности, физичко - биолошке, као змије, да пресвлаче свој свлак; али је понеком дато да то може да учини духовно, фантазијом.
Улога аутора је прецењена. Ако је човек микрокосмичко средиште свих духовних обликотворних сила макрокосмоса, човек је дух који садржи у себи тако ређи мноштво духова; личност је сложен механизам, у чијој нутрини је универзум, који клија у сваком залету, израста и сазрева. Сваки однос човека према личности, према бескрајном и неисцрпном је - религија. И сваки ванредни аутор је, наравно, у вези са бескрајним, са божанством. Постоји уплив Божје ствалачке љубави и он се у човеку, у аутору, испољава као чежња за стварањем, за подражавањем Бога. Висока наука праве књижевне критике не постоји у 19. и 20. веку ни у Европи, ни у националним књижевностима европских народа : па ни у српској књижевности. Јер да је постојала и да постоји она би морала саму себе да образује у самој себи, и пре свега требало би да поучи писце у развоју да сваку независну личност поезије схвате у њеној класичној снази и обиљу, да им цвет и срж туђих духова буду храна и семе за њихову сопствену фантазију...
Фернандо Песоа, песник који се открива са извесним закашњењем - типичан је песник НОВЕ МИТОЛОГИЈЕ, коју је антиципирао Фридрих Шлегел. Никада неће бити откривене све образине овог песника са безброј лица!
Уопште није неморално ни гнусно објављивати своје песме, стихове, есеје, размишљања, романе и драме, фантазмагорије и фарсе под мноштвом псеудонима, јер само једно једино име аутора није важно, оно није нимало важније од Целине која чини човека. Целина надилази свако име и презиме. Поготово ентузијазам великих песника. Онима којима је дато да се премештају "хотимице час у ову, час у ону сферу, као у један други свет, не само разумом и уображењем, него читавом душом". Ромен Гари је, на жалост, испао будала : жртва!
Није био велики песник? Имао је ентузијазма, али изгледа није био јачи од њега?
Псеудоними су израз ентузијазма; немају никакве везе са моралом, пре са иморалношћу. Деветнаести и двадесети век : обилује књижевним предрасудама. Дух и логика књижевних предрасуда коров су који се жилаво обнавља и у оквирима француске и много мање српске књижевности. Великим песницима мора бити тесно у оквирима коже националних књижевности! У оквирима свих предрасуда. Песници без страсног и саосећајног религиозног стања нити су постојали нити ће икад постојати.
Схватљиво је што су и Борхес и Фернадно Песоа бежали од унапред наметнуте улоге аутора.
Велики песници су слободни људи. Новинским пискаралима, овде у Паризу, или тамо у Београду, или било где другде, набеђеним и ограниченим тзв. књижевним критичарима, тешко је да на време препознају велике песнике. Јер они се понашају као ловци на гнусобе, мистификације и фалсификате, преваре разних врста, као цариници. Најпре песници и прави читаоци, којих свуда има где трава ниче, препознају величине, пре свега по ентузијазму, који је дефинисао тачно пре двеста година Шлегел. Зар је неприродно, нечасно и морално сумњиво кад се аутори одричу час овог, час оног дела свога бића, те се сасвим ограничавају на неки други; сад у овој, сад у оној индивидуи кад траже и налазе своје једно и све, а све друго намерно заборављају? Наравно, да то не могу писакарала, набеђени критичари, књижевне лутке. "То може само један дух који тако рећи у себи садржи мноштво духова..." ( Шлегел).
У српској књижевности никада није било међу онима који су се озбиљније бавили филозофским проблемима књижевнога стваралаштва побожних мислиоца; а ако је неко и имао метафизичких склоности и побожности, то је била и остала теорија. Врло ретко је то било посматрање божанскога, разборит поглед, миран и ведар у тихој усамљености. Српска књижевно - научна мисао није имала свој идеал, Спинозу. Увек је било нешто друго, самодршци, функционери, празне тикве, уображени професорски тиквани...творци мртвих схема и хијерархија, велики литерарни кријумчари... Такви подгрејани мртваци рађају беле робове и жалосно потомство...У ствари; треба игнорисати тзв. књижевност која врви од неистина или делимичних истина...Што свет и чини.
Мале националне књижевности су сличне мочварама; врве од гмизаваца, неиживљених комплкеса и глорификација. Оне су анонимне и њихова афирмација не достиже залет; остају мрак у мраку. Свет је посед песника, ма где они били рођени, у Португалу, Шпанији, Србији, Паризу или у Сибиру, или на Суматри, или можда на Рту Добре Наде. Свет треба освајати...
Српска књижевност, тј. њени аутори, скоро без изузетка, не беху дорасли том освајању кеоз читав ХХ век!
У српској књижевности није довољно схваћен ни значај старе, а поготову не НОВЕ МИТОЛОГИЈЕ.
Схватио сам то пишући поједине делове студије НА ВЕТРУ, НА ВИСИНИ, НА ЧИСТИНИ, посвећене опусу УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА М. Лукића. Овај писац је најизразитији представник НОВЕ МИТОЛОГИЈЕ, која је исто што и његова поезија, како би рекао Шлегел, "на један другачији начин", "лепши", "већи" - слободнији, духовнији.
Ако се делу Мирослава Лукића приђе из равни НОВЕ МИТОЛОГИЈЕ - а ко то од тумача и критичара у Србији чини? - видеће како се обликују његова најбоља остварења : обликују се из најунутарњије дубине духа као сама од себе. Да ли је овај писац непоправљиви идеалиста или безгранични реалиста? На први и површни поглед може се учинити да је овај аутор и једно и друго. Шлегел је приметио : " Идеализам у било којој форми мора на овај или онај начин да изађе из себе, како би могао да се врати у себе, те да остане оно што јесте. Стога један нов и исто тако безграничан реализам мора да се уздигне и уздићи ће се из његовог крила, а идеализам, дакле, постаће : не само по своме начину постојања, него чак на индиректан начин - њен извор..."
Тај књижевно - уметнички процес одвио се увелико у Лукићевом опусу УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА, и отуда извесна привидна неухватљивост, јаз, скоро непремостив за евентуалне тумаче његових дела у земљи у којој живи и објављује. Лукић је прожет формама идеализма, унутрашњих закона и удвострученог живота " који своју тајну снагу открива на најдивнији начин кроз неограничено обиље новог изумљивања, кроз општу саопштивост и кроз живу делотворност..."
( Из дужег рукописа под насловом "НОВА МИТОЛОГИЈА". - Аутор је рођен 1939.)
Нема коментара:
Постави коментар