ФОСИЛ
То ће друштво, једног дана бити другачије
супротно изгледу садашњег фосила - нас.
Смрт купи по старешинству старце,
врховнике изопаченог времена – смрт
рашчишћава замршене рачуне о којима
певамо: знам тачно време и кад
у земљи где баш нисмо били омиљени
песници, брате. Згрушавање крви, зовимо
наше певање тако, кварило је представу
менталног карактера другова - братства
распрострањеног од Вардара до Триглава.
Доње вилице - фиока креденца у распадању -
преосталих стараца штепују поготову док ћуте,
златни кончић пљувачке лети зимским ваздухом
излучена бразда ситног штепа, као старинска сингерица.
Армија потресних празнина одбија да умре.
Осладио се живот. Зелена пољана – игра,
бескрајна моћ доживљаја: силе сласти.
Кротитељи туђих живота и магле због
опредељења, ослањају се тужно сами на себе,
скрајнути, тарућ се по ивицама начети и
пробијени ерозијом, као старе олупине
шасија на отпаду.
Уображавају да ће трајати читаву вечност.
Да време није ту због њих - да сатре:
све што је некад било. Музеје и камену
калдрму у недођији, заставе, бес силе,
емоција, јачину доживљаја поседовања
илузија другова и другарица. Маузолеј Владимира
Иљича Лењина на Црвеном тргу. Мимоход
исписника у издуженом реду као црна шумска
змија док се увлачи у земљану рупу: знамо камо.
Неко ће приговорити: али то су туђинци!
Шта рећи таквима: низање риба на било
којој обали на ниску, обавља се кроз шкрге.
Добро, срце ће престати да куца. Нужност
живота то каже. Свако ће поћи свом Богу.
Тријумфоваће правда. За ужасом: чекање
истине биће дочекано. Али, упитајмо се коме
окаснела истина служи - која не лажимо се,
не може да оживи мртве. Поезији!
Духовима побеђених.
СПАСИМО ДУШУ
Отвори се браво закључана
Одбрави вадивек: устук мрак.
За бравом беру злато. Живак.
Чисто злато: изоловану лобању.
Отвори се, крнтијо зарђала.
Залази сунце у пуст крај.
Преко бруса ка светој недељи.
Не подцењуј Србију! Ћеле кулу.
Хиљаде лобања - вршан сладолед.
Не жали за Југославијом.
Са пласта виси лемезје.
Плаве перунике. Веселе мумије.
За пламеном лети пуваљ. Нек лети.
Спасимо душу: то и то.
Метална кутијо -
света општина увек глуми пауна,
или динамит бачен у вир:
њен оркестар представља
божју казну пред постројеним шпалиром
веселих младих официра - потурица.
Беримо злато! Беримо злато!
Грумења у цедило. Доврага предрасуде.
Нису измишљотина Пудино добро,
Лакомица. Подвиг у песништву.
Ако Бог да, како Бог да.
Камен обраста маховина.
Моја наклоност, браво.
Муло! Оперисана муло због
компликација у трудноћи.
Хуманост каткад поприма
изглед просуте прекрупе за стоку.
Одељење инфанта обожава звеку кључева.
Галама инфанта се шири влашком малом
међу гиздавим јордамџикама вичним
да проричу смрт државника.
Тужни инфанти! На позив за правду
позивају. Отвори се, проклета браво!
Час доласка и одласка воде заставе,
ево га, само што не стижу шугаве овце.
Прекапио извор на каменом олтару.
Литургија: та дивна потајница!
То смо, кадкад ми, о несрећни.
Али не бојте се старих клетви, и кад
сустигну гдегод, опет их се не бојте!
Ти, анонимни, човече, отвори браву,
не бој се сусрета са мртвима -
разговора са мртвима.
Кад увене цвет разменићемо прстенове цуро.
Наше гласове упиће златоносна река и однети
у други свет. У светлост озидане пећи
за печење креча у брегу. Под косину брега.
Отвори се браво! Отвори! Отвори!
Без наследника: шта би са собом?
Неки наши познаници плачу над својим животом.
Какви су, организују живу даћу, за живот после смрти.
Узалуд их одвраћам да се предомисле.
Судбина се не може избећи, ни заменити.
Не подцењујмо Србију. По старом гробљу
ниче дивља ружа. Цвета дивним белим цветом.
Неверници, чему се надате?
(Крајем 2020.)
Нема коментара:
Постави коментар