СРОДНЕ ВЕСТИ

          СРОДНЕ ТЕМЕ

          Некадашњег доживотног председника државе која више не постоји Југославије, Јосипа Броза, многи западни државници, новинари, социолози и психолози су сматрали највећим расипником свог времена. За већину више милиона Срба који живе широм планете, Броз је био и највећи унесрећитељ Србије. Разлог: повлађивање Хрватима, непроцесуирање хрватских ратних злочина над Србима и другим народима почињених у Другом светском рату, нису прогањане усташе док су српски четници гоњени и убијани широм света, Уставом из 1974. Хрватској и другим републикама је омогућена каснија државност не штету Србије, Хрватима је и после 1945.г. „сачуван“ поклон јадранске обале „вредан“ могућих 20 милијарди € годишњег прихода од туризма иако Јадран никада није био цео хрватски итд. Данашњи посед Хрватске огромног дела јадранске обале је омогућила српска победа у Првом светском рату! Листа због чега многи српски исељеници ниси волели сомопостављеног маршала је заиста предугачка.
          Јосип Броз, тобожњи комуниста,
          који је, иако бравар, највише волео царски живот, није куповао ништа јер је то кобајаги добијао на “поклон” од народа који га је “неизмерно волео”! Тито је, кажу његови поштоваоци, све оставио народу: и дворце, и виле, и благо. Можда има у томе неке истине, али од те Брозове заоставштине српски народ још увек нема никакву корист. Данас се у дворцима и вилама углавном башкаре синови и унуци његових бивших комуниста који данас Србима продају неку тобожу “демократију”, често настављајући пљачку свог народа коју је започео бравар. У српској јавности се нашироко дискутује, којим наследницима треба вратити Титову “имовину”, чувану у сефовима једне београдске банке. Та имовина је, вероватно, стечена пљачком.
          Титов брод „Галеб“
          Рекосмо да је Јосип Броз био највећи расипник свог времена. Не само што је имао за лично уживање безброј вила, двораца, ловишта, „својих“ апартмана по болницама и излетиштима, па чак и најмање два острва на Јадрану на сталном располагању, него што је у то сиромашно време путовао по свету скупље и помпезније него било који ранији император – од аустријског Фрање Јосипа, преко немачког цара Виљема и руског Николаја Романова, па до енглеске краљице Викторије. Узмимо као пример само један вишемесечни Титов пут да посети своје нове „пријатеље“ у Индији и тадашњој Бурми или касније посете неким афричким државама. Пловило се бродом „Галеб“ који су пратили разарачи Ратне морнарице „Триглав“, „Биоково“ и теретни брод „Динара“. Ваљда је теретњак носио поклоне Титовим пријатељима, који су често као и дародавац, спочетка владавине били обични, како Срби то радо кажу, гологузани. Они су, углавном, дошли војним пучевима и убиствима на власт. Као способни диктатори знали су како да се обогате. Посада Титове „здружене флоте“ бројала је најмање 800 људи. Брод „Галеб“ је са Брозом скоро четири пута опловио глобус, тачније -прешао је око 158.000 километара!
          Тито и Јованка у Плавом возу
          Чак и када је мистичним „Плавим возом“ путовао по ондашњој Југославији или по ближем комшилуку, трошкови су били астрономски: колосеци су целом дужином више пута прегледани да нису минирани или оштећени. На пут су кретале три композиције возова – тзв. „претходница“, затим „салонски воз“ и на крају „пратња“ са натовареним луксузним аутомобилима. Нико, осим шачице Титових најоданијих полтронских паладина, није смео да зна у коме се возу од ова три налази Тито. Цео пружни правац су обезбеђивали полицајци и војници. Неколико сати пре проласка возова који су се кретали у одређеним временским размацима, они су постирани као „чувари пруге“ на сваких педесетак метара да би се у моменту наиласка возова, за тренутак, склањали устрану да „врховни командант“ не види толико обезбеђење. Јер он то, кобајаги, није волео!
          Безбројна Титова путовања по свету, укључујући и прескупе поклоне, коштала су енормно много. Такође и „последице“ тих путовања. Уместо зарада за извоз наших производа “великим пријатељима југословенских народа и народности”, обично се доста поклањало, долазиле су и „армије“ туђих студената и војника на бесплатан боравак, обуку, школовање и студије. Титова дворска свита коштала је милијарде, укључујући и гошћење туђих владара који су у буљуцима деценијама шпартали ондашњом Југославијом.
          Упућени кажу, да Тито није волео путовања авионима. Они су тада још били доста несигурни, нису имали изједначење кабинског притиска и били су доста спори. Тек на притисак Американаца, који су милијардама долара финансирали Титов тобожњи „отпор“ Стаљину и касније стварање тзв. „Покрета несврстаних“, маршал је дозволио де се за његова путовања купи тада последња реч авиотехнике, авион „Даглас ДЦ 6 Б“ који је као први авион имао подешавање кабинског притиска. Био је сигуран и са око 530 до 580 км/х доста брз. Могао је да лети на висини до максимално 7600 метара где је било мање по путнике непријатних турбуленција. 
          Некада Титов, сада авион музеја Ред Бул слеће у Салцург
          Авион је имао четири јака Прат Витнеј мотора „дупла звезда“ типа Р 2800. Сваки мотор је имао по два пута девет цилиндера укупне запремине од по 46 литара и снаге 2500 КС по мотору који су покретали елисе. Један старији авио-механичар, причали су његови пријатељи неколико месеци пре него што је декица умро, “потрефио” је подужи затвор јер је неким својим колегама из авиотехнике 1959. године у шали рекао, алудирајући на снагу мотора: – “много бре 10.000 коња за једног загорског магарца”!
          Један од 4 мотора авиона Даглас ДЦ 6Б
          Титов авион је био произведен као последњи примерак из серије Дагласових авиона тог типа 1958. Иначе, Даглас је произвео укупно 704 авиона типа ДЦ 6Б, укупно са истоветним војним транспортерима, вођеним под фабричком ознаком Ц-118. Путнички ДЦ 6Б су као веома сигурне авионе користиле многе велике авио-компаније за летове преко океана и за налете на друге, далеке дестинације.
          Маршалов авион је био „салонски“ али није био нешто посебно луксузан, ваљда је и ту деловала “наредба” Американаца о штедњи. Био је регистрован као власништво “Југословенског аеротранспорта”- ЈАТ-а, иако, колико се зна, никада није превозио „обичне“ путнике. Међутим, Тито га је изгустирао па га је 1970. године поклонио или чак можда продао замбијском председнику Кенету Куанди. Уместо Дагласа ДЦ 6Б, маршал је касније користио новији, бржи и удобнији салонски млазни авион типа Боинг 727, који је са додатним танковима за гориво, могао да лети на дужим релацијама. Тим Боингом Тито је летео и у посету Фиделу Кастру на Кубу.
          Куанда је “Титов” авион 1992. продао једној намибијској авио компанији која га је користила за превоз путника, касније и терета. Авион, тотално раубован и делимично уништен, открива 2000. године у Африци извесни Зигфрид Ангерер, аустријски пилот. Велики љубитељ авиона олдтајмера Дитер Матешић, човек вероватно аустријско-хрватског порекла, милијардер који је производњом и продајом енергетског напитка “Ред Булл” стекао за само двадесетак година приватну имовину од око 10 милијарде долара, наложио је свом сараднику Томасу Муигу да Титов авион откупи и тотално рестаурира. Томас Муиг је познати авио стручњак и одличан рестауратор старих авиона.
          Кокпит Титовог авиона Даглас ДЦ 6Б
          Некада Титов Даглас ДЦ 6Б је растурен у саставне делове, сви оштећени делови су замењени новима којих је било у магацинима широм света или су по потреби направљени нови уникати, уграђена су потпуно нова 4 звездаста мотора којих још увек има на лагеру јер су произведени у неких 125.000 комада, инсталирани су најновији инструменти, хидраулика, навигациона техника итд. Муиг каже, да је Титов стари „Даглас“ данас бољи него када је 1958. године изашао из фабрике! Поменимо, да је исти тип авиона али војну верзију фабричке ознаке Ц-118, користио и амерички председник Хари Труман. И дан данас, скоро 60 година од прекида производње, неке мање авиокомпаније користе ове авионе за превоз терета, а неке још увек и путника.
          Данас Титов авион заузима почасно месту у авио-музеју Ред Була у кругу аеродрома у аустријском граду Салцбургу. Потпуно је у летном стању, и свремена на време се користи на велико задовољство специјалних гостију Дитера Матешића, за панорамске прелете преко Алпа.
          Овде се круг затвара. Авион некадашњег каплара Аустроугарске војске који се у Великом рату пре 100 година вероватно борио и против Срба, завршава у музеју његовог каснијег, бар по Титовом војевању, „сународника“ – Аустријанца Дитера Матешића.