Тајна ћутања

Овде ће бити пружен простор ћ у т а њ у уопште , дубини ћутања... (ЋУТАЊЕ. Стваралачка, беспоштедна, књижевна и друштвена критика)

Ћутање

Лето 2017. Голубац. снимак Бврс
Ћутање је тајанствено обављање неке магијске радње. Ћутећи се израђују амајлије, игра "врзино коло", тражи и копа сакривено закопано благо, постављају чини, у глухо доба ноћи кува се на раскршћи жив мачак или петао за изналажење магичне кости, извија жива ватра, ћутећи девет голих баба шију магичну кошуљу противу болести, ћутећи се боје ускршња јаја, налаже бадњак на ватру.... ћитећи се обноси вода око потеса, да би пала киша, убразди прва бразда противу птица штеточина.... итд - Из књ. Српски митолошки речник, Нолит, Београд, 1970, стр. 290л


Из забелешки вођених пре двадесет 
година и ових дана

..........


(...)

(...)

Шведска је земља бреза. И Русија, такође.

Пробудим се, и прво што видим, то није једна, него стотине бреза. И то нису неке мале брезе, него високе као јабланови крај Пека. Као јове, као брестови. Ничу из камена. И не вреди да их пребројава ико, осим Господа, према Чијој висини стреме, као према правој Круни. 
...

Такве су и ове две у близини мог тренутног стана...

...

Море, морска обала, чудно црвено камење које је избљувала плима или нека незнана катастрофа... Подводне цеви... Непозната лица... Девојке, које ми машу...
         (Уторак, 9. септембар 1997. Београд... 6:48 ч.)

    То је једина бележница коју сам понео у путној торби, испуњена од прве до последње странице; понео сам је на Север више случајно него намерно; почео сам да је прелиставам, тамо у нашем родном дому у Мишљеновцу, крајем овог лета, али није некако ишло, ја то нисам писао да бих читао, не. Него да бих себи олакшао, тада, када сам то бележио. И тако је остала у тој торби, коју вучем са собом кад путујем. Добро ми дође у тој самоћи крај шведских језера, и између прелепих и превисоких  бреза.Видим, пробудио сам се врло рано и схватио релативност људских намера. Док сам стављао воду за кафу, зачуо сам рафал свраке, штектање...нисам разумео то што сам сањао, а нисам све ни забележио. Можда сам тада сањао неку далеку будућност, ово сада, прелазак трајектом Северним морем у Данску, па после у Шведску - рекао бих по камењу, које сам тада угледао, прво на обалама мора, а после по неким језерима шведским. то камење личи на оно  из мојих давних нејасних снова. "Не код нас, у свету се може зарадити лова писањем..." - Да ли сам ја заиста записао такву једну глупост тога 9. септембра 97.? 
А ко би други. 
Ако сам у тако нешто веровао, зашто нисам све напустио и запутио се у тај свет, који ће само две године доцније покушати да сравни са земљом Србију?
Спавам у просторији налик на малу библиотеку; видим да домаћини имају, поред осталог,  читав низ мојих књига: "Ујкин дом", "Доктор Смрт", "Северци", "У друштву пустињских лисица" - ко би рекао? Може се у свет, али не тако лако, стићи и околонаоколо, дугим и нејким другим и замршеним путевима (превода). Међутим, у шведским библиотекама нема мојих књига, чак ни другог издања антологије "Несебичан музеј". (Не скривају ме Швеђани, не; скривали су ме, и скоро успели да ме сакрију под неко прљаво корито, као Пепељугу моји,Срби). Изгубио сам мобилни телефон пред путовање овамо; нервирао се због тога више од једне седмице, али сада видим да је то добро - што нико не може да ме позове, што сам уронио у дубоку тишину јесени, али и неких тајни, којима је ћутање било добра љуска годинама...

ЛеЗ 0012785


Нема коментара:

Постави коментар