(...)
19. 1973. - (Читаоница Дома Штампе.) Ту стижу скоро сви часописи који се штампају на српском језику, и могу слободно да се прелиставају. Ушао сам да пронађем онај часопис у коме су обећали да објаве један избор мојих Стихова о Лари (Стихови о Белој деви)*. Неки студенстки часописи су већ били објавили понешто од тога избора стхова о Л. Тај часопис још није био стигао.** Док то нисам схватио, док сам прелиставао неке друге часописе, угледао сам непознату лепо грађену девојку у краткој црвеној сукњи...Стојала је испред врата Дома штампе и била збуњена, чекала је некога?...
Кад немам другог посла, ја лутам од једне до друге књижаре и тражим баш оне књиге за које поуздано знам да нису одштампане, или да су повучене из штампе.*** Постао сам чудан и баналан, као савремена култура (соц-култура)...
Када бих имао своју приватну књижару! Своју штампарску машину....****
**
Нигде нисам могао отићи. Изван овог наметнутог оквира...*****
Лутао сам градом, обузела ме је огромна жалост, као да сам сахранио нешто најдраже. Покушавао сам да се спасим од огромне и неизрециве жалости тумарајући улицама пуним света (Кнез Михаиловом, Теразијама, Нушићевом, Македонском....) застајући пред излозима, понекад улазећи у књижаре; у књижарама сам се задржавао најдуже, запазили су ме продавци. Књиге и часописи које сам ја тражио биле су у штампи, али још нису одштампане.
Сањао сам ... најчешће и најдуже нерке нове часописе, неке нове песме, нека сасвим нова имена. Понекада сам се будио из тих снова престрављен... Забасао сам био у будућност о којој, заиста, нисам имао појма. Штета што нисам записивао такве снове одмах, што нисам сачувао барем у својим бележницама страву тих кругова будућности и тих часописа необичних формата, на којима су промицали као на бескрајној траци моји стихови, не они слободни, него читаве армије катрена у покрету, сонети...
Мислио сам да сам једини који сања такве снове, а онда после неког времена, открио да нас има много више него што сам претпостављао. Виђао сам их у дворанама за књижевне вечери, бележили су у нотес нешто, сам Бог зна шта... Иначе, веома је чудно како се брзо препознајемо и како се још брже заобилазимо, избегавамо. Као да смо окужени...
______________________
= извор: из необјављених записа, 1973.
* Ти стихови су неповратно изгубљени. Оригинале сам разаслао извесним редакцијама, копије нисам направио.
** Тај часопис никада није стигао у Дом штампе. Зато су стигли неки други у сновима, мојим, који ће много година касније, заиста стићи и на јави.
Све ипак почиње у сновима. То је право извориште васколике поезије и уметности. Промена. И превладаног пораза.
*** Титоизам је имао тако грозну цензуру, удбашку, уредовљену, наметнуту од стране невидљиве тајне полиције.
Свим сарадницима тајне полиције, денуцијантима, посебно у областима уметности и књижевности, треба забранити да се баве јавним радом до смрти!
**** Тај наметнути оквир, то је наш специфични самоуправни социјализам, невиђена наказа и чудовиште.
Нема коментара:
Постави коментар