Тајна ћутања

Овде ће бити пружен простор ћ у т а њ у уопште , дубини ћутања... (ЋУТАЊЕ. Стваралачка, беспоштедна, књижевна и друштвена критика)

субота, 11. јануар 2014.

ОКАСНЕЛЕ ПЕСНИКИЊЕ / Александар Лукић





Кад песникиње почну правду делити,
а, ти се, Боже, склони даље како умеш
поведи и мене за собом – гледај како
међу њиховим законима ничу маље
на местима где свет не очекује такве
знакове да види.

Август глуп, макар био и мутни
сируп згњеченог воћа – бивају закони
распеваног женскиња.
Слатка диња, а преко одрезане кришке украс
шлаг струњеног цвета беле раде.

Раскречена шајкача, капа без ногу
изврнута наопачке на леђа са облим
боковима лађе по страни,
ко траг у снегу разочараног женскиња,
што претекне од правде
ако се којим случајем догоди вишак,
у њену свилену поставу пашће.

У плеханој дотрајалој кофи, олеандар посађен
осут црвеним цветом дворишни амрел –
цвета пред саму кишу, закони, Господе,
нису беле бутине женскиња
откривене да плене поглед наш.
То сипи њихова душа од бола
од чежње за љубављу.

Како је страшна правда
окаснелих песникиња?

Вапај јадница док правду деле,
чујеш ли: Узми их, Боже,
узми к себи,
посади их у своје крило.