Ukrajinski rasplet, kakav god bio, uticaće na Srbiju više nego sam ishod izbora

Đorđe Vukadinović - Ukrajinski rasplet, kakav god bio, uticaće na Srbiju više nego sam ishod izbora

Kako će događaji u Ukrajini uticati na srpske izbore? Ne znam,
ali sam siguran da će na buduća zbivanja u Srbiji ukrajinski rasplet,
kakav god bio, uticati daleko više nego sam ishod martovskih izbora


Sudeći po komentarima na NSPM-u i na još nekim srpskim forumima,
ukrajinski „revolucionari“ i njihovi zapadni pomagači su ne samo već
proterani iz Kijeva, nego i doterani do kapije Berlina, ako već ne i do
samih obala Atlantika. U realnom svetu, međutim, stvari stoje malo
drugačije. Da ne kažem, mnogo drugačije, mada ne mislim da se akterima
majdanske pobune smeši neka svetla budućnost.


Ipak, daleko od toga da je Rusija ovo planirala ili priželjkivala –
kao što su spremni da potpišu, kako antiruski tako i proruski talibani i
konspirolozi – s tim da jedni to smatraju dokazom ruske („imperijalne“)
perfidnosti, a drugi, pak, još jednom potvrdom Putinove „genijalne
strategije“.


Navodno, Rusija je svojom inertnošću i pasivnošću i „navukla“ sirote
male ukrajinske revolucionare da se zalete, pokažu svoje pravo lice i
nasilno uzmu vlast u Kijevu, e da bi onda, u pogodnom trenutku,
aktivirala svoj plan o podeli Ukrajine i odvajanju Krima (a verovatno i
još nekih istočnih i južnih oblasti naseljenih Rusima).


Kao što rekoh, siguran sam da Rusija ovo nije želela, pogotovo ne u
ovom trenutku. A više je nego očigledno da nije pripremala i
organizovala, jer bi, pretpostavljam, u tom slučaju valjda organizovala
mnogo bolje.


U trenutku dok ovo pišem, agencije javljaju o padu vrednosti rublje i
– što je potencijalno još važnije – o padu vrednosti akcija „Gasproma“.
Grupa vodećih zapadnih zemalja („G-7“), odnosno vlade Kanade,
Francuske, Nemačke, Italije, Japana, Velike Britanije i SAD, a takođe i
predsednik Evropskog saveta i predsednik Evropske komisije, u
zajedničkom saopštenju  osudili su „kršenje suvereniteta i
teritorijalnog integriteta Ukrajine od strane Ruske Federacije“. A
antiruska retorika zapadnih medija i političara dostiže usijanje iz
najgorih godina hladnog rata.


Hoću reći da ovo sve prilično košta Rusiju, i na diplomatskom i na
ekonomskom planu, i da je skoro sigurno da u Moskvi niko nije previše
srećan što je do ovoga došlo. Ali isto tako mislim da niko pametan nije
mogao očekivati da će Rusija moći mirno da posmatra kako im najbliži
rođak i najvažniji sused nasilno menja geopolitički tabor – i to sve sa
oko 8,5 miliona deklarisanih Rusa i relativno kompaktnim teritorijama
poput Krima, Donbasa, Zaporožja, Odese… za koje su ruska armija i ruski
narod nekoliko vekova ratovali i krvarili.

Da se Rusija zaista pripremala i spremala, valjda bi malo ozbiljnije
poradila na sopstvenom javnom mnjenju i mobilizaciji kako svog, tako i
ruskojezičnog stanovništva u Ukrajini. A da i ne govorimo o „mekoj moći“
i ukrajinskom javnom mnjenju koje je, sem možda onog najzapadnijeg dela
oko Lavova, tokom nekoliko godina moglo biti pridobijeno za rusku stvar
sa manje od desetine sredstava utrošenih u pripremu olimpijade u
Sočiju.


Druga je stvar što kao i dalje ozbiljna zemlja Rusija ima scenario za
različite situacije i što ni i kom slučaju neće i ne može sebi
dozvoliti da sasvim izgubi bitku u Ukrajini.  I što su, još uvek, uz sve
propuste i pogreške, ruske pozicije na tom prostoru isuviše istorijski,
demografski, ekonomski i geopolitički utemeljene.


Ne znam koliko je bila zapažena izjava Jelka Kacina od 10. februara
ove godine: „Ako pratite razvoj situacije u Ukrajini, videćete za
sedmicu ili dve kako mi postupamo prema neodgovornoj političkoj eliti
koja nas je obmanula.“ I zaista smo videli.


Lekcija je bila brutalna i očigledna. Ali, u svetlu te otvorene
pretnje, potpuno je apsurdno krivca za tragične događaje u Ukrajini
tražiti bilo gde izvan osovine Majdan–Varšava–Berlin–Brisel–Vašington.
Bez obzira na to što je jasno da nisu svi imali istu težinu i isti udeo u
scenariju koji se odigrao.


Sve u svemu, čini se da su oni koji su imali nameru da u Kijevu do
kraja ponize „ruskog medveda“ pomalo nepromišljeno „čačkali mečku“.
Naprosto, Rusija i Putin sebi nisu mogli da dozvole takav udarac i
toliko poniženje. Čak i nezavisno od ruske veličine, ruskih atomskih
bombi i rezervi nafte i gasa – nikoga nije preporučljivo ponižavati i
izazivati na taj način. Sem ako nije već debelo traumatizovan i
„izdresiran“, poput Srbije i njene vajne političke elite.


Iz srpskog ugla, događaji u Ukrajini su višestruko zanimljivi, poučni
i važni. A razne asocijacije se nameću same od sebe, iako verovatno ne
postoji potpuna analogija.


Da li je, možda, početkom devedesetih, poput Rusa, trebalo sačekati,
taktizirati  i pripremati teren? Ili je trebalo udariti odlučnije,
zaposesti ono što je tvoje, pa tek onda pregovarati? Da li su Moskva i
Putin nešto naučili iz iskustva Miloševića i Srbije – i kakvu su pouku
izvukli? Ili idu srpskim stopama?


Da li će i Rusija biti ubačena u beskrajno vrzino kolo pregovora i
primirja, međunarodnih posrednika, „kontakt grupa“ i evropskih „trojki“,
iz kojeg nema izlaza? Da li će, eventualni, uspeh (ili neuspeh) u
Ukrajini Rusiju približiti Balkanu i Srbiji, ili, pak, za duže udaljiti
sa ovih područja?


I, konačno, ono što trenutno najviše zanima ovdašnju političku klasu
–   kako će događaji u Ukrajini uticati na predstojeće srpske izbore? Ne
znam, a moram priznati da me i ne zanima previše. Ali sam apsolutno
siguran da će na buduća zbivanja u Srbiji ukrajinski rasplet, kakav god
bio, uticati daleko više nego sam ishod martovskih izbora.


Izvor :(Politika)





Ukrajinski rasplet, kakav god bio, uticaće na Srbiju više nego sam ishod izbora