Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 22. јануар 2015.

"Od 'Šarlija' do šarije"



O pokojniku sve najlepše, zapisali su još stari Grci, a mi Evropljani
prenosili sa kolena na koleno. A onda je nastupila 1968. sa svojim
rušenjem tradicija.
Nedeljnik "Šarli ebdo", "sin maja šezdeset osme", nastao je u
novembru 1970. iz ruganja jednom pokojniku. Naziv "Šarli" je poneo kao
posprdnu aluziju na upravo preminulog Šarla de Gola. To je bilo najviše
što su osnivači mogli da urade nakon što im je prethodni časopis
zabranjen zbog ismevanja njegove smrti na naslovnici.

Sloboda govora je služila kao paravan, kao ona žuta zvezdica koju je "Šarli"
nacrtao preko Muhamedovog anusa. Taj paravan je sloboda taman koliko je
ta zvezdica simbol Evropske unije.
Sa velikim olakšanjem  otkrivamo da "Šarli" ne ismeva svoje mrtve kolege. Svako ima nešto
sveto. Komičar Djedone, takođe poznat po korišćenju slobode govora za
iživljavanje, uhapšen je zbog jedne svetogrdne reči o "Šarliju" na
"Fejsbuku".

NATO je 1999. godine u Televiziji Srbije pobio više ljudi nego islamisti u "Šarli ebdou". Svet nije branio ni ljudske živote ni slobodu govora, ni tada, ni kada je, upravo na Svetski dan slobode
medija, sravnjena sa zemljom Televizija Novi Sad. "Šarli" je bio zauzet
objavljivanjem antisrpskih karikatura u znak podrške bombardovanju.

Uostalom, "sinu šezdeset osme" bombardovanje Srbije dođe mlađi brat. Havijer
Solana na čelu NATO pakta, ratni ministar Nemačke Joška Fišer,
administrator Kosova Bernar Kušner, komandant Kfora Klaus Rajnhart, ima
ih toliko da se operacija može nazvati "šezdesetosmaški rat".

Pod njihovom upravom na Kosovu se dogodilo etničko čišćenje, nezapamćeno
zatiranje hrišćanskih svetinja i najjeziviji zločin ratova devedesetih:
krađa organa u Žutoj kući. Suočen sa zločinom, humanitarac Kušner se
grohotom nasmejao. Cerekanje šezdesetosmaša još odjekuje Srbijom.

Borac protiv NATO-a Solana je prvi poslao NATO u rat. Levičar Fišer je prvi
nakon Hitlera poslao nemačke trupe u stranu zemlju. Nek vas ne prevari
preobražaj osedelih antiratnih ekstremista u ratne huškače. To je samo
linjanje starog vuka koji menja internacionalu za atlantizam, ali ćud
nikada.
U nedavnom bestseleru "Francusko samoubistvo" Erik Zemur
daje pregled 40 godina njihovog podrivanja francuskog identiteta i
tradicija metodom "ismevanje, dekonstrukcija, uništenje". Rezultat:
prepuni "Stad de Frans" zviždi "Marseljezi". Na tribinama su neki novi
Francuzi, deca imigranata iz departmana Sena - Sen Deni, koja svoje
drugačije poreklo i veru stavljaju ne samo iznad, već i protiv
pripadnosti Francuskoj. Kao atentatori iz "Šarlija".

Sličnost sa srpskom samomržnjom i učinkom naših komunista i liberala tu ne prestaje.
Sve češće se čuju strepnje da bi Sena - Sen Deni mogla da doživi
sudbinu Kosova.
Da li je Evropa dobro izabrala parolu "Ja sam
Šarli"? Nju ponosno ispoveda čak i Evropska unija koja je odbila da
pomene hrišćanske korene u ustavu i prikaže velikane na evru.
Poistovećivanje u prvom licu zvuči religijski i krajnje je neuobičajeno,
tim pre što se ne odnosi na ljude, već na firmu, na komad papira.
Povodom  11. septembra nismo govorili "ja sam kula bliznakinja" već "svi smo
Amerikanci", a "Šarli" je zaglušio i Ahmeda, policajca koji je dao život
braneći ga.
"Šarli" je izabran jer je simbol. "Ja sam Šarli"
znači "ja sam sin šezdeset osme". U vreme velikog povratka degolovskog
suverenizma, francuski šezdesetosmaši se nadaju da će napad na "Šarlija"
osigurati prevlast njihove ideologije, kao što je 11. septembar
ustoličio neokonzervativizam njihovih atlantskih saboraca i braće po
trockističkim korenima.
Na taj način bi problem rešavali oni koji
su ga izazvali. Radikalnom islamu bi suprotstavili radikalni
liberalizam; njihovoj veri, natalitetu i sili svoje ismevanje; muslimane
bi uvredama terali u naručje islamista a samomržnjom i dvostrukim
aršinima ih odbijali od evropske civilizacije. Na kraju bi nas gurnuli u
džihad ljudskih prava.
Takvu politiku možemo nazvati "Barjaktaru darivat Evropu", ili "Od 'Šarlija' do šarije". Srećom, nismo svi sinovi šezdeset osme.

Andrej Fajgelj: 'Šarli' sin šezdesetosmaša | Politika | Novosti.rs

уторак, 13. јануар 2015.

НАДЗОР И КОНТРОЛА

Већина писаца из чак педесет земаља света, обухваћених истраживањем Америчког ПЕН центра, изјавила је да је дубоко забринута због сталног надзора и контроле влада њихових земаља, а многи су чак истакли да су избегли, или да ће избећи, контроверзне или субверзивне теме у свом стваралаштву, или приватној комуникацији, како пише „Њујорк тајмс”. Ово истраживање спроведено је анонимно и електронски, с јесени прошле године, када су добијена 772 одговора од аутора, као и преводилаца и уредника. Укључило је писце у оквиру ПЕН центара, као и ону групу аутора који се залажу за слободу говора. Резултати истраживања показују да људи од пера мисле да је слобода говора под великом претњом широм света, подједнако у демократским и у недемократским земљама. Близу 75 процената испитаника у земљама које се сматрају слободнима, 84 процента у делимично слободним државама, и 80 одсто писаца земаља које нису слободне, рекли су да су врло или делимично забринути у вези са надзором који над ауторима спроводе владе њихових земаља. Мањи број писаца казао је да избегава или да би избегао да говори на одређене теме: њих 34 одсто из демократских, такозваних слободних држава, 44 одсто стваралаца из делимично слободних земаља, а 61 одсто писаца из недемократских земаља подржало је аутоцензуру. У сличним процентима, испитаници у овом истраживању рекли су да ограничавају своје учешће на друштвеним мрежама, такође, због надзирања. Сузан Носел, извршна директорка Америчког ПЕН-а, рекла је да ови резултати, уз оне који су добијени путем истраживања из 2013. године о мишљењу само америчких аутора, показују да масовни надзор угрожава слободу говора и проток информација широм света. – Писци су ти у чију се слободу изражавања задире на најгори начин, а највише узнемирује чињеница да уочавамо исти образац контроле у демократским, као и у оним недемократским, које традиционално повезујемо са неслободом говора. Сам податак да је тако велики број писаца дубоко забринут, до те мере да мења своје поступање, нешто је што не бисмо смели да занемаримо – објаснила је Сузан Носел. Поред тога, сајбер напад на компанију „Сони”, општа угроженост приватности, као и сталне дебате о шпијунским програмима америчке Националне агенције за безбедност, која надзире податке компјутера широм света, доприносе константном утиску контроле. Британски писац Хари Кунзру, члан Енглеског ПЕН центра, који тренутно живи у Њујорку, рекао је да забрињава и сам податак да званичници влада сакупљају податке о људима, чак иако их и не злоупотребљавају. – Стварамо систем који ће моћи да користе тиранске владе будућности – додао је Кунзру. Масовно надзирање тема је и популарних романа, у жанру антиутопија. Типичан пример је роман америчког писца Дејва Егерса „Круг”, који говори о не тако далекој будућности, где свет контролише огромна корпорација, налик на „Гугл”. Ова корпорација „гута” приватност људи, који на све свесно пристају, стварајући своје онлајн идентитете. Поменуто истраживање о ком пише „Њујорк тајмс” показало је да је масовна контрола, коју спроводи америчка влада, угрозила њен реноме заштитника слободе говора у свету. То показује и 36 процената испитаника у демократским, и 32 одсто у мање слободним земљама, који су изјавили је да је слобода изражавања више угрожена у Сједињеним Америчким Државама него у њиховим отаџбинама. Иначе, познато је да је највише писаца и новинара у затворима Турске и Кине, а поред осталог, аутори у оквиру Међународног ПЕН-а, стално шаљу саопштења у којима се захтева њихово ослобађање. Српски ПЕН константно подржава све апеле посвећене слободи говора, што је чинио и током своје дуге историје. Основан у фебруару 1926. године, са идејом супротстављања писаца рату, ставом о достојанству писане речи и одбрани људских и грађанских права. Како је писао академик Предраг Палавестра, Српски ПЕН пролазио је кроз различите односе са државом, од подршке у првој деценији, када је одржан и конгрес међународног ПЕН-а у Дубровнику 1933. године, и када је осуђено нацистичко спаљивање књига, до престанка рада током Другог светског рата. Рад Српског ПЕН-а обновљен је 1962. године, активношћу Иве Андрића и Александра Вуча, уз подршку предратних чланова. Године 1994. Српски ПЕН се финансијски одвојио од државе, супротстављајући се на тај начин политици Слободана Милошевића. М. Вулићевић објављено:у Политици 13.01.2015.