ОГРТАЧ
Једног дана – причала је Гетеова мајка – изашла сам кочијом у шетњу и видела свог сина међу осталим клизачима на леду замрзнуте реке. Мада је зима још увек трајала, био је леп сунчан дан. Волфганг је већ био младић, од свих најлепши. Летео је као стрела међу клизачима.
Била сам огрнута црвеним плишаним огртачем, златом обрубљеним, изнутра постављеним крзном.
- Мама, рече ми Волфганг, теби у кочији није хладно. Дај ми огртач.
- Не мислиш ваљда ово да обучеш?
- Свакако, хоћу.
И већ лети у мом огртачу, попут неког оживотвореног бога. Та слика остаће ми пред очима целог живота и увек ћу га се таквог сећати, као беле божанске силуете на леду замрзнуте реке, како лети испод мостова док му огртач лепрша на ветру.
Мирољуб Тодоровић